ПРИКАЗИ И ОСВРТИ REVIEWS AND REFLECTIONS УДК 930.1:94(048).84

Transkript

1 ПРИКАЗИ И ОСВРТИ REVIEWS AND REFLECTIONS УДК 930.1:94(048).84

2

3 ПАВЛЕ ДРАГИЧЕВИЋ Филозофски факултет Бањалука Грађа о прошлости Босне 2, АНУРС, Бања Лука 2009, стр. 191 Приказавши у афирмативном тону на страницама првог броја Гласникa Удружења архивских радника Републике Српске (стр ) први број часописа Одјељења друштвених наука АНУРС Грађа о прошлости Босне, који се појавио године, између осталог смо изразили и наду ''да ће и садржаји наредних бројева часописа оправдати циљеве због којих је (...) покренут'' (ibid., 525). Сада, када се пред нама налази други број овога часописа, мирне душе можемо рећи да нас угледни издавач, угледна редакција 1, аутори прилога и угледни рецензенти 2 нису изневјерили. На нешто више од 190 страница овај број часописа доноси укупно 15 радова једанаесторице аутора. По два прилога објавили су: Раде Михаљчић (Писмо краља Стефана Остоје Дубровчанима о српском дохотку, стр и Исправа о примању краља Стефана Остоје за дубровачког властелина, стр ), Дејан Јечменица (Повеља банице Јелисавете и бана Стефана II кнезу Вукцу Хрватинићу, стр и Два писма краља Стефана Твртка I о дугу сребреничког цариника Драгоја Бенвенутића, стр ), Аранђел Смиљанић (Писмо жупана Санка Милтеновића Дубровчанима, стр и Писмо Дибижива Чихорића Дубровчанима, стр ), Павле Драгичевић (Двије дубровачке жалбе поводом продаје соли у Суторини, стр и Писмо Сандаљу Хранићу поводом напада његових људи на дубровачки брод, стр ), те у коауторству Невен Исаиловић и Александра Фостиков (Повеља краља Стефана Дабише о овлашћењу Драгоју Гучетићу у вези с дугом Новака Маћедола, стр и Писмо краља Стефана Дабише Дубровчанима о овлашћењу Драгоју Гучетићу у вези са дугом Новака Маћедола, стр ). По један рад приложили су: Сима Ћирковић (Писмо краља Стефана Твртка I о уступању куће у Дубровнику, стр ), Ђуро Тошић (Упутство дубровачком посланику код херцеговачког санџак-бега у Пљевљима, стр ), Срђан Рудић (Повеља краља Стефана Томашевића Дубровнику, ), Раде Поповић (Два писма Дубровчана госпођи Јели и војводи Сандаљу Хранићу, стр ) и Небојша Порчић (Писмо бана Степана II Котроманића о разрешењу рачуна браће Држића, стр ). 1 Сачињавају је познати професори: Раде Михаљчић (уредник), Андрија Веселиновић, Татјана Суботин-Голубовић, Ђуро Тошић и доцент Марко Шуица. 2 Академици Раде Михаљчић и Сима Ћирковић

4 Укупно је у наведеним радовима анализирано 20 докумената писаних латинским, италијанским или српскословенским језиком у раздобљу од прве половине XIV до друге половине XVI вијека. Приликом разматрања сваког документа детаљно су презентовани сви релевантни подаци сам физички опис документа, његова ранија издања, као и карактеристичне дипломатичке особености. Уз преводе и факсимиле докумената, свуда су дата и краћа објашњења важнијих термина, као и топографских и просопографских података који се у њима помињу. Након сваког појединачног објашњења наведен је и краћи списак литературе у којој се о томе могу наћи подробнији подаци. И овај број часописа, као и претходни, доноси на крају детаљан регистар имена и појмова (стр ), упутство за издавање исправа (стр ) и објашњења употребљених скраћеница ( ). Све у свему, дакле, и овај број показује да часопис Грађа о прошлости Босне успјешно наставља ''мисију'' због које је и основан, па је то довољан разлог да се и овај пут топло препоручи заинтересованој научној и стручној јавности.

5 ЂОРЂЕ МИКИЋ Институт за историју Бањалука Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Историја Срба у Новом веку ( ), Београд 2007, страна Интересовање за књигу професора Милорада Екмечића Дуго кретање између клања и орања, јавило се и пре њеног изласка из штампе, одмах после професоровог разговора о њој објављеног у НИН-у 31. августа Интересовање за ову књигу постало је изузетно велико у пролеће 2007, кад је доспела до првих читалаца. Она је привлачила и привлачи радозналост својим необичним насловом, а свакако и својом садржином, која говори не само о историјском стању и кретању Срба, већ и о условљености тога кретања и његовим последицама. Аутор говори о судбини Срба у раздобљу турских освајања и о променама које су наступиле у односу на српску средњовековну државу и српски народ уопште, па преко борбе хришћанских држава са Османлијама, српске револуције, обнове српске државе, буна и устанака Срба преосталих у Турском царству, држања великих сила према Србима, аустроугарској окупацији Босне и Херцеговине, стварању југословенске државе 1918, рату до 1945, обнови државе и њеном распаду године. У свим деловима књиге ауторова прича се врти око несрећне судбине српског народа. Међутим, српски национални покрети, истрајавање да се сачува вера, језик и нацио-биће не заостају иза европских народа. Са пуно аргумената аутор говори да је Србија пре Турака била на линији европских кретања. У њој је феудалну елиту друштва почела да замењује трговачка. У њој је, поред цркве, као основног чувара културе и традиције, увек постојала и световна култура, коју је носио новонастали слој трговаца. Политичка структура српских градова почивала је на византијској традицији. У развоју пољопривреде српски народ ишао је у корак са западном Европом. Српско рударство и извоз племенитих метала из српских земаља био је знатан фактор развоја друштвених односа, који је тежио да нас из феудализма веже за капиталистичко тржиште. Штокавски дијалекат, основни фактор српског идентитета, простирао се од западне Бугарске до Копра у Истри. Што се на том простору није развио српски етнички идентитет, утицала је чињеница да је припадао различитим државама, имао различито правно уређење и различит тип друштвених односа. Јединствена свест српског народа потискивана је 1 Реч на представљању књиге у Бањалуци, 2007.

6 наметањем покрајинских имена или називима за социјалне сталеже. Подела хришћанске цркве на православну и католичку изолује Србе од група које напуштају православље, које код Срба игра најзначајнију улогу. Фирентинској унији не присуствују само представници Српске цркве. Деспот Ђурађ Бранковић одбија позив Базелског концила за стварање јединства цркава. Српски народ у 15. веку оштро поступа са неким представницима католичког прозетилизма. У Српској деспотовини "сви писци" су били антизападњаци. У Српској цркви јавио се покрет "исихаста", заступника јединства "рода хришћанског" Срба, Бугара и Грка. У Босни се опиру католичким мисионарима. У Деспотовини пред пад Смедерева 1459, књижевници развијају патриотско осећање. Са турским освајањем, открићем Америке и оним што је уследило, српски средњи век није мрачан, како му се то понегде и понекад приписује у новије време. По ономе што је уследило, то је било превазилажење мрачног ропства под турским феудализмом. Срби постају део једног другачијег света, у коме је проток времена био спорији. Више векова европске историје није исто што и век турске историје. Промене настају тек онда кад криза друштва и културе у Турској досеже само дно. За период 19. века, када долази до напуштања исламског друштва, турски историчар Илбер Ортајли каже да је најдужи век трајања империје. Крај српског средњовековља и почетак историје новог века, значило је отварање нове епохе која је постепено почела да превазилази друштвене односе, религиозну нетолеранцију, насиљу и потпуно се одваја од оног што је Србија пре Турака имала. Више није било социјалних, политичких и културних установа које су биле сличне или идентичне са установама на Западу. Промена европског типа феудализма у исламски феудализам државног власништва погађа све сфере друштвеног живота. Преласком српских рудника сребра и злата у турско државно власништво долази до њихове стагнације. У исто време довоз америчког сребра и злата омогућује победу капиталистичких друштвених односа на деловима Запада, а на југу и истоку јачају феудални односи, који омогућује османску експанзију на Средњу Европу. Појава капитализма, развој прве индустрије у Енглеској коришћењем вуне оваца укрштених са овцама из Шпаније и Северне Африке и преношењем државних заједница и народа са југа на север, оставља Медитеран и југ са доминацијом караванског саобраћаја до 1914, а у производњи вуне од грубог сукна све до Цели европски југ је поистовећен са човеком који има више костију него меса. Француз Фернан Бродел, на основу сведочења једног немачког путописца из 16. века, каже да турски становник у то време троши 12 пута мање хране него становник Фландрије. Рађање на југу више људи него што земља може да прехрани, отвара процес великог пресељавања на богатији север. Српски народ је био натеран на демографске процесе у којима је најпре бројчано назадовао, а затим се споро обнављао.

7 За разлику од оних делова друштва Западне Европе, пре свега уз обале Атлантског океана, где се јавља један нови тип друштвене организације, где кормило будућег развоја преузимају протестантска друштва или њихови делови у Холандији и Енглеској, сви народи и друштва југоисточне и источне Европе, због турске најезде, уместо прогреса спасавали су се враћањем феудалних односа и апсолутистичке моћи краљева. Тако исламски тип друштва све до Уне и Будима доводи до процеса рефеудализације. Овај тип друштва обележио је и градове и села. Турски град се дели по вери и у њему су уочљиве верске грађевине, а не радионице и ветрењаче. На селу почиње да доминира сточарство због мањег пореза и слободе кретања. Померањем тежишта српског народа са југа на север услед турских освајања и без јасних етничких територија које на северу припадају Угарима и Хабзбурговцима као заштитницима од Османлија, српски народ је подељен између ових двеју царевина. На социјалној подлози српског народа изграђивао се њихов национални идентитет. У својој посебности постојања, српски народ је ишао путем који је карактеристичан за народе од античких времена. Идентитет Хелена Херодот је везао за посебан језик, олимпијске богове и политичке слободе. Римски песник Вергилије говори о разликама језика, обичаја (ношње), оружја (државе). Сви покушаји дефиниције националног идентитета до данас су полазили од трију посебности језика, обичаја и политичке организације. Од отварања капија новог века, губитка раније језичке основе и осећања заједничког порекла, основа у изградњи српског националног идентитета религија постаје вододелница. Посебне цркве нису раздвајале Србе од истородних Хрвата, већ само Србе. У вери као вододелници и раздвајању некадашњег етничког идентитета, најсуровије форме су спровођене на просторима где се сусретало протестантско и православно хришћанство са боље организованом Католичком црквом. У време реформације Хрватски сабор је од забранио присуство протестаната на свом простору, иако је заједнички Угарски сабор од означио толеранцију међу њима. Од ослобођења Угарске од Турака, од до 1699, Хрватски сабор према православним Рацима је отворено непријатељски. На подручју Угарске до краја 18. века разликују се "Раци православни" и "Раци католички": рашки назив говори да су они један народ са верским разликама и да се вера увек лакше лепила за душу него знање о заједничком пореклу. У понашању верника и једне и друге цркве, верски раскол се осећао увек. Православни су католике називали јеретицима и дуалистима. Богумиле су окривљивали свугде где се налазе дубровачки католички трговци и предузимачи. Нација је вечан појам. Питање је да ли је нација природна појава или је вештачка. На тој основи су се развијале и старе и нове нације. Њихове кривудаве границе су религија и посебна црква. Изградња нација на вештачки начин постојала је и пре него што је Карл Дојч формулисао своју теорију, која је увек постојала и без филозофског покрића. Више политика стварања

8 синтетичких нација није теорија него реалност. На тај начин се нацији одузима ореол подлоге суверенитета и демократска држава. Природност у стварању нације је у дугом процесу трајања. У изградњи јединственог идентитета српског народа утицало је више фактора него што је то био случај са великим нацијама на европском западу. Француски историчар Фернан Бродел каже да су француски национални идентитет и државу створила два битна елемента: 40 краљева у трајању од хиљаду година, а пре тога је утрошено на утемељење друштвених претпоставки исто толико времена. Толико дуг континуитет није имао српски народ. Фактор дезинтеграције Срба није их остављао само неуједињене, него је религиозна нетолеранција, нарочито од почетка 19. века, почела да продубљује границе између њих. Религијска нетолеранција сводила је Србе на заједницу православног хришћанства. Изградња националног идентитета везаног за православну цркву током турске власти обнављана је на традицији средњовековне српске државе. Православље је било главни и основни оквир духовног простора српског народа. Оно је током турске власти изграђено на послању цара Лазара и царству небеском, односно о националном јединству. Све што је од тога отпадало у оквиру исламске и католичке религије створиће основу за своје издвајање посебности, која се надахњује осећањем да са православним и језичким кореном из кога су настали немају ништа заједничко. Тај процес био је дуг и завршио се у 19. и 20. веку стварањем одвојених националних држава. Стална пратиља овог развоја били су непрестани ратови који су мењали политичке границе, а цивилизацијске процесе задржавали на подлози дрвене ралице. Општа појава националног идентитета настаће тек са појавом идеје националног суверенитета и права грађанина да бирају посланике у слободно изабрани парламент. То не значи да борба око идентитета и свест о припадности није постојала. Обични људи, главни део народа, све до "масовног национализма" нису знали шта је народ и нација, јер их нико о томе није питао. У овом смислу ни српска ни остала балканска историја не може се издвојити из општих европских оквира. Европски рационализам довео је до преображаја не само код народа Европе већ и Срба. Он је довео до револуционарног преображаја Срба у српској револуцији Њоме су се отворили токови слома исламског типа друштва које је било у феудалној кризи. Српско ослобођење није било у стању да почетак свог европског развоја врати на првобитне изворе. Завађене цркве су остале као судбина, стална вододелница која суседе и историјске делове не спаја, него раздваја. У корпус српске револуције Милорад Екмечић је укључио и побуну у Далмацији, "Политички устанак", Конавље и црногорску опсаду Дубровника. Револуционарна организација у источној и западној Херцеговини и Далмацији од близу 200 хиљада људи поклекла је пред спољним фактором. Након српско ослобођење је отворило у целој југоисточној Европи раздобље историје слободног тржишта и демократског облика владавине. У

9 исто време цела историја балканских народа дошла је у сенку велике католичке силе Аустрије, дотадашње хришћанске ослободитељке. Наполеон је рекао да је "Аустрија географски непријатељ Срба". Судбина територија на којима је живео српски народ и пре и после српске револуције зависила је од великих сила, од којих су Аустрија и Русија још од биле у савезу. Биле су заштитнице православних и католичких хришћана у Османском царству. Аустрија је била и заштитник Римске курије све до пред крај 19. века, када је ту улогу преузела Немачка и играла је све до Преко залагања за ослобођење хришћана у Турском царству велике силе су се бориле за своје интересе, а западне силе су се бориле и против Русије. Ослобођење хришћана и освајање Босфора је за Русију, како каже адмирал Нахимов 1854, било узимање у руке "кључева сопственог дома". И за Британију су то били кључеви њеног сопственог дома, са путевима у колоније и Индију. Француска на Србију гледа очима русофобије. У тзв. Наполеоновом проклетству над Србима 1806, он каже да само једна стопа српског земљишта под контролом Русије значи исто што и разарање Османског царства. Непријатељске оквире Аустроугарске и Немачке према Србима пре преузеће нацистичка Немачка. Хитлер је тражио да Србија мора бити што мања, како у будућности не би могла обновити своју ранију улогу. На тој основи професор Екмечић види и питање српског "начертанија". У формулисању његове прве верзије имао је улогу британски дипломата Дејвид Урквирт, а објављена је у Лондону Друго, много "значајније" начертаније из приказао је бивши Наполеонов чиновник, филозоф Чезаро Балдо, у "Надама Италије". По томе начертанију задатак немачког народа је да цивилизује источну Европу, тако што ће Пруска створити немачке пољопривредне колоније у Пољској, а Аустрија на Балкану, што је значило њено истеривање из Италије и упућивање на Балкан. Српско "Начертаније" из преформулисано је постало тајно, а западно је једино постало ефикасно. Берлински конгрес и окупација Босне и Херцеговине била је данајски дар великих сила Хабзбурговцима, који су пуштени и у Новопазарски санџак да спрече уједињење Србије и Црне Горе. Потписивање Берлинског уговора руски министар спољних послова Горчаков сматрао је "најтамнијом страницом свога живота". Од Берлинског конгреса и окупације Босне и Херцеговине религија је вододелница нација на јужнословенском простору. Она прераста у велике политичке идеологије. На западним "начертанијама" се осуђује српско "начертаније" и ради на историјском послању Чезара Балба о стварању колонија немачких сељака, на којој основи Аустроугарска насељава у Босни и Херцеговини око католика на туђем етничком простору у циљу његова заузимања. Од овога доба постоји модерни панисламизам, модерни фундаментализам, на коренима вехабизма из , када су београдске дахије, махом Албанци и Босанци, наступали као емисари обнове исламског друштва и државе. У време кад је проглашено уједињење Босне са Србијом, на

10 Видовдан 1876, крштен је модерни панисламизам (исламизам), исламски фундаментализам. Име му је сковао хрватски новинар. У ратовима против западних држава, Русије и Срба у раздобљу од до покренуте су четири лиге (Албанска, Курдска, Египатска и Босанска). Средиште им је било у Меки, а конци су се вукли из Војног министарства у Цариграду. За то време се код Срба по европском моделу јављају масовне организације у виду политичких партија, а код Хрвата у суседству су то биле црквене организације, на којој подлози је код Хрвата настала прва политичка странка браће Радића ХСС из године. Уједињењем српски народ је завршио своју историју борбе за западноевропски облик парламентарне државе, са разним религијама и етничким варијантама. Амерички председник Вудроу Вилсон био је сумњичав према вестима да хрватски народ не жели југословенску државу. Он је послао из Аустрије тајног обавештајца Лерија Кинга да то провери, који је стекао супротно увјерење. У исто време је тада млади песник Иво Андрић закључио да је стварањем Југославије завршена "она кобна мисија српске хисторије што се без престанка креће између клања и орања". Битна разлика између историје српског народа пре и после тога периода је историјски замор од успона. После наступа време дефанзивности ради очувања онога што је постигнуто и за шта је плаћена висока цена. Иако је србофобија у западном свету, као рукавац русофобије пре 1914, у католичком свету средње Европе, делимично и у Британији, почела да попушта, русофоб Теодор Рузвелт је осуђивао Србију да је изазвала рат због намјере да припоји Босну и Херцеговину. Парламентарну демократију Краљевине Југославије заменио је фашистички тоталитарни систем. Њега је наследила држава "диктатуре пролетаријата", а ову опет амерички облик демократије, основан на једноверским друштвеним заједницама, на заједници једне религије. У распаду Југославије муслимански фундаментализам има кључни значај. Странка демократске акције је наследник "Младих муслимана" из Тада је од Хитлера захтевано да се створи независна "Жупа Босна", са долином Неретве као изласком на море и са пресељавањем различитих вероисповести. Сви битни елементи Изетбеговићеве "Исламске декларације" из су формирани у време његовог шегртовања у пронацистичким и антисемитским Младим муслиманима од до На верској нетолеранцији а не на политичкој и социјалној неправди, срушена је Југославија, којој је као идеал нуђен западни свет. Сви који су рушили југословенску државу, фашисти 1941, комунисти и "амерички облик демократије" 1992, остварили су тријумф идеје да је вододелница нација религија. Иза свих рушења стајала је нека светска сила која се запутила да осваја свет. САД иду данас истим путем, иако су њени слаткоречиви пропагатори ломили језике о права човека. После процеса свођења српског

11 националног идентитета у оквире духовног простора православног хришћанства и после великог етничког чишћења и грађанског рата, идеологија "права човека" води у темеље НАТО-а и САД-а. Слично као са нацистичком окупацијом 1941, грађански рат вођен је у оквирима америчке политике. Уништавајући државу коју је српски народ стварао кроз последња два века, од револуције 1804, Срби нису изгубили само своју државу, него и своју историју кроз коју је она стварана да "будућност гледамо кроз таму". По типологији националних покрета у Европи кроз последњих пет векова оправдано га је аутор називао "типом национализма судњег дана". У том контексту је Винстон Черчил за национално питање Ираца рекао да ће бити решено на судњи дан, јер је засновано на ирационалним разликама припадности различитим црквама. И поред тога, западни свет све више намеће регионе, за шта професор Екмечић каже да се боји да ће они изазвати више насиља и неспоразума, него ранији национални егоизми.

12

13 FIKRET MIDŽIĆ Arhiv Unsko-sanskog kantona Bihać Historija Osmanske države i civilizacije, priredio Ekmeleddin Ihsanaglu, Orijentalni institut u Sarajevu, Sarajevo 2004, str Knjiga koju vam predstavljam je posljednji domet u svjetskoj osmanistici. Ona predstavlja korak dalje u cjelokupnom sagledavanju povijesti Osmanskog carstva. Sastavljena je od devet studija, koje u odvojenim poglavljima daju rezultate politiĉke, vojne, ekonomske i kulturne povijesti Osmanskog carstva, što ujedno ĉini i integralni dio naše povijesti. Kako je Bosna i Hercegovina bila ĉvrsto inkorporirana u sastav tog carstva, mi ovu knjigu možemo ĉitati kao vlastitu historiju jednog dugog perioda koji je trajao od 15. do 19. stoljeća, jer sve ono što je napisano o sistemu obrazovanja, sudstva, vojske i drugih oblasti, odnosi se i na Bosnu i Hercegovinu. Poglavlja u knjizi su: Osmanska politiĉka historija, Osmansko državno ureċenje, Upravno ureċenje u doba Touzimata, Organizacija vojske kod Osmanlija, Pravo kod Osmanlija, Osmansko društvo, Religija, Obrazovanje i nauka u Osmanskoj državi i Osmanska nauĉna literatura. Na kraju knjige prireċivaĉ donosi Rjeĉnik termina, Hronologiju dogaċaja kroz historiju, Bibliografiju i Opći indeks. Knjiga sadrži 168 ilustracija i fotografija, te nekoliko karata, dijagrama i tabela. Pisati povijest jedne velike imperije, koja je obuhvatala razliĉite narode u jednu funkcionalnu zajednicu unutar središta tri kontinenta, koja je kontrolirala meċunarodne puteve tokom pet stoljeća, znaĉi, zapravo, pisati povijest svijeta. Kada je ova politiĉka tvorevina zašla u period dezintegracije, nastalo je više od dvadeset i pet malih i većih država. Te države, oĉuvane pod zaštitom ove imperije stotinama godina, iznova su se pojavile u devetnaestom i dvadesetom stoljeću, sa svojim vlastitim jezicima i kulturama, da bi obnovile svoju egzistenciju kao nacionalne države. Stoga i ova vrsta totalne historiografije jedne velike imperije, kakva je bila Osmansko carstvo, predstavlja nešto unikatno. Naime, historiĉar je majstor koji sastavlja sve elemente i faktore koji dokumentiraju život u prošlim zajednicama i pokušava ih iskoristiti da bi oživio i dao realistiĉnu, smislenu sliku prošlosti. Ova knjiga je napravljena s ciljem da pruži objektivan pogled na osmanski period, baziran na arhivskim dokumentima, hronikama, zapisima, te radovima savremenih autora sa Zapada i iz Turske. Bosansko izdanje ima poseban znaĉaj za nas, a ono je rezultat saradnje izmeċu Centra za islamsku historiju, kulturu i umjetnost iz Istanbula i Orijentalnog instituta u Sarajevu. Važnost za nas ovog sveobuhvatnog djela leži u ĉinjenici što je

14 bosansko kulturno nasljeċe vezano za osmansko i što posjeduje zajedniĉke civilizacijske karakteristike. Oĉite su manifestacije osmanskog nasljeċa u kulturi, jeziku, umjetnosti, obiĉajima, kao i urbanim i arhitektonskim odlikama gradova.

15 ГОРАН ЛАТИНОВИЋ Филозофски факултет Бањалука Радован Пилиповић, Манастир Рмањ, Бањалука Босански Петровац: Епархија бихаћко-петровачка, 2008, стр. 262 Хрватска историографија, уз ријетке изузетке, читаво подручје западно од ријеке Дрине сматра хрватским етничким простором, на којем није било припадника православне вјероисповијести све док заједно с Турцима нису дошли и ''Власи'', које хрватски историчари редовно сврставају у етничку а не друштвено-економску категорију. Међутим, у науци је познато да су Срби који су се досељавали на неке територије које данас припадају хрватској држави, као и на неке територије у данашњој Босни и Херцеговини, имали посебан влашки статус, који су Турци давали сточарском становништву у пограничним областима. Срби са статусом Влаха представљали су распрострањен и покретљив друштвени слој, чували су границу и учествовали у ратним походима, а у накнаду за то имали су одређене пореске олакшице и право на унутрашњу самоуправу. Нарушавање повластица Влаха довело је до њиховог масовног преласка из Османског царства у сусједне земље. Међутим, супротно научним чињеницама, хрватски историчари инсистирају на томе да су ''Власи'', као старобалканско и несловенско становништво, тек у XIX вијеку под утицајем Српске православне цркве и модерне српске државе претворени у Србе. Хрватски историчари сматрају да, осим од ''Влаха'', Срби на територији западно од Дрине воде поријекло и од Хрвата, који су током турске владавине прелазили на православље. Негирањем постојања Срба западно од ријеке Дрине баве се и муслимански историчари. По њима, ''Бошњаци'' су у средњем вијеку били подијељени у три вјероисповијести: богумилску, римокатоличку и православну. Тек у XIX вијеку, под утицајем Српске православне цркве и модерне српске државе код православних Бошњака одгојена је свијест да припадају српском народу. Ова етнополитичка концепција о ''Бошњацима'' као аутохтоном становништву Босне и Херцеговине, чији су припадници православне вјероисповијести стицајем историјских околности претворени у Србе, а која је настала у вријеме аустроугарске окупације, поново је добила на значају у посљедњој деценији XX вијека. Текст је прочитан на промоцији књиге одржаној 25. новембра године у Културном центру ''Бански двор'' у Бањалуци.

16 Дакле, игнорисањем историјских извора и научних чињеница хрватски и муслимански историчари, уз ријетке изузетке, представљају прошлост на начин који ни издалека не одговара реалном историјском развоју. У складу с тим, одавно постоји тежња, нарочито у хрватској историографији, да се докаже да су скоро сви православни манастири у западним српским крајевима некада припадали Римокатоличкој цркви, тј. да су постојећи православни храмови саграђени на рушевинама старијих, римокатоличких. Овдје би ваљало поменути књигу Николе Билогривића Katoliĉka crkva na podruĉju današnje Banjaluĉke biskupije do invazije Turaka: topološke i povijesne crtice, коју је објавила Врхбосанска католичка теологија у Сарајеву године. Ради се о докторској дисертацији коју је овај свештеник Бањалучке бискупије одбранио на Богословском факултету у Загребу 1925, а која је све до краја XX вијека била у рукопису. Он је написао, између осталог, да је Рмањ стари хрватски град и да су у њему постојале стара жупна црква и бенедиктински самостан светог Николе, који је служио за вјерске потребе хрватског племена Цвјетнића, по којeм је касније српско село Велики Цвјетнић добило име. Овај хрватски римокатолички самостан, по Николи Билогривићу, Турци су уступили ''влашким'' калуђерима (стр , , 278). Насупрот оваквим схватањима стоји књига Радована Пилиповића Манастир Рмањ, која ће несумњиво бити незаобилазно штиво објективним и непристрасним истраживачима који буду изучавали коријене српског присуства у западним областима, као и читаоцима који буду намјеравали да се боље упознају са историјом Срба на тромеђи Босанске Крајине, Лике и Далмације. Књига започиње Предговором (стр. 7 8) који је написао владика бихаћко-петровачки Хризостом Јевић. Он је подсјетио да су манастири мјеста подвига, вјере, врлине и љубави према Богу, а једно такво духовно огњиште ''упаљено'' је средином XV вијека у Мартин Броду, на ушћу Унца у Уну. Он је нагласио да слава манастира Рмањ произилази и из чињенице да је пуних 110 година био сједиште дабробосанских митрополита, а тиме и политички, административни, просвјетни и културни центар Српске православне цркве у Босни. У методолошком погледу, дјело Радована Пилиповића састоји се од пет цјелина. Прва међу њима носи наслов Полазишта и извори истраживања (стр. 9 28). Аутор је овдје посветио пажњу литератури коју је користио приликом писања ове књиге, истичући да су о Рмњу писали људи различитих струка и духовних усмјерења, па самим тим ни текстови који су настајали немају исту вриједност. Радован Пилиповић ставио је у први план радове Илариона Руварца, Манојла Грбића, Илије Билбије, Симе Н. Томића, Григорија Божовића, Здравка Кајмаковића, Војислава Матића и Предрага Пузовића. Током трагичног страдања српског народа и његове Цркве у Другом свјетском рату ( ) велики дио црквене архивске грађе у западним српским областима је уништен или отуђен, што представља озбиљан проблем

17 истраживачима чији је предмет интересовања историја Српске православне цркве до године. Аутор је ријетке сачуване изворе из ранијег периода пронашао у Музеју Српске православне цркве у Београду. Ипак, повољна је околност да је имао приступ архиви Епархије бихаћко-петровачке, која му је омогућила да реконструише прошлост Рмња почевши од године, кад је започела његова обнова. Управо због непостојања поузданих историјских извора, аутор је написао да је немогуће поуздано утврдити ко је и када подигао манастир Рмањ. О почецима градње манастирског комплекса изнесено је много различитих мишљења, а аутор је навео нека од њих, међу којима је свакако најрелевантније мишљење Јелене Мргић-Радојчић, која је писала о раном присуству Срба у западним областима, позивајући се на обавјештења папске курије. Радован Пилиповић бавио се и географским положајем манастира и његовим помињањем у изворима, истичући да се његово име различито изговарало и писало (Ајерман, Hermania, Arman, Ermain, Ермањ, Orman, Sermil, Chermlja, Szermil, Срмил, Зерње, Ирмле, Хрмља и Чрмље). Пилиповић се бавио и етимологијом имена Рмањ. Епископ бихаћко-петровачки Хризостом Јевић сматра да име долази од биљке, тј. од врсте римске камилице, која је у народу позната као рмањ. Светозар Душанић претпостављао је да је локалитет, а касније и сам манастир, добио име по римском богу Хермесу, који је ту имао свој храм. Аутор помиње и Катарину, кћерку деспота Ђурђа Бранковића и жену грофа Улриха Цељског, чији су синови, од којих се млађи звао Херман, умрли млади. Манастир је могао да настане као њена задужбина, тј. за покој душе њених синова, а његов назив могао би да потиче од имена њеног млађег сина. Наслов другог дијела Пилиповићеве књиге гласи Историја Светониколајевског братства Рмањ на Уни до друге половине XX вијека (стр ). Читалац овдје може да сазна да су на неким подручјима Босанске Крајине, Далмације и Лике православни Срби присутни још од XIV вијека, иако се у овом периоду већина политичких, вјерских и културних средишта српског народа налазила знатно источније. Први писани помен манастира Рмањ пада у годину. Дакле, он је постојао прије обнове Пећке патријаршије 1557, послије чега је постао сједиште Дабро-босанске епархије. Да је Рмањ имао бројно братство, говори податак да је митрополит Гаврило Аврамовић са 70 калуђера, усљед турског насиља, морао да напусти манастир. Рмањски монаси развили су живу дјелатност током прве половине XVII вијека, али је живот у манастиру поново прекинут. Рмањ је у првој половини XVIII вијека имао регулисане правне и економске односе са турским властима. Један од рмањских старјешина, игуман Василије, обавио је поклоничко путовање у Свету земљу. Послије укидања Пећке патријаршије године, рмањско братство игнорисало је архијереје фанариоте и успоставило чвршћу сарадњу са српским владикама Горњокарловачке епархије. Манастир је поново страдао у аустријско-турском рату крајем XVIII вијека, послије којег је остао пуст. До нове обнове дошло је уочи Српског

18 устанка ( ), током којег су га Турци спалили. Крајем XIX и почетком XX вијека у Рмњу није било монашког братства, а између два свјетска рата у њему је боравио само један калуђер. Крај Другог свјетског рата Рмањ је дочекао у рушевинама. Трећи, најобимнији, а можда и најинтересантнији дио Пилиповићеве књиге, носи наслов Манастир Рмањ у другој половини XX вијека (стр ). Овдје је ауторов истраживачки дар посебно дошао до изражаја, јер је овај дио књиге заснован готово искључиво на необјављеним документима из архиве Бихаћко-петровачке епархије. У овом дијелу књиге предмет ауторовог интересовања је обнова манастира, која је започета године. Он хронолошки прати процес обнове кроз архипастирствовање тројице архијереја: епископа далматинског Стефана Боце, епископа далматинског Николаја Мрђе и епископа бихаћко-петровачког Хризостома Јевића. Преписка између њих и Епархијског управног одбора с једне стране, и Завода за заштиту споменика културе Босне и Херцеговине, као и Комисије за вјерска питања, тј. Комисије за односе са вјерским заједницама Босне и Херцеговине с друге стране, открива како је текао мукотрпан процес обнове Рмња. Обнову манастира помагали су и Срби из Америке, као и братство Хиландара. Локалне комунистичке власти општине Дрвар биле су против обнове манастира Рмањ, стално вршећи притисак да до ње не дође, забранивши чак даљне извођење радова. Идеолошки индоктринирани људи, иако Срби по националној припадности, сматрали су да је обнова ове светиње друштвено штетна активност, која може да створи политичке проблеме. Ипак, и поред свих недаћа, освештани су манастирски темељи и одржано прво богослужење послије Другог свјетског рата. Аутор се бавио и положајем Рмња у Бихаћко-петровачкој епархији, која је основана 1990, као насљедница некадашње Бихаћке епархије. Писао је и о егзодусу српског народа 1995, као и о новој обнови манастира и читаве епархије. У четвртом дијелу књиге, под насловом Свједочанства (стр ), аутор је објавио текстове о Рмњу које су написали Бранко Цвејановић, Артур Џон Еванс и Григорије Божовић, затим текстове који су објављени у Православљу новинама Српске патријаршије, као и већи број извора, почевши од писма папе Гргура XI из па до бесједе митрополита дабробосанског Николаја Мрђе из године. Пети дио књиге је Завршна ријеч (стр ). Као што је то и уобичајено, аутор је овдје сумирао резултате свог истраживања, још једном истакавши велики значај који је манастир Рмањ имао у историји Срба у западним областима. Његов закључак преведен је на енглески и италијански језик. Можда би било боље да је резиме, умјесто на италијански, преведен на руски или грчки језик. Аутор је објавио и бројне факсимиле, фотографије, иконе и историјске мапе, а књига садржи и попис коришћених извора и литературе.

19 Дјело Радована Пилиповића Манастир Рмањ објављено је с благословом епископа бихаћко-петровачког Хризостома Јевића, а аутор је књигу посветио ''мученичком српском народу Босанске Крајине и јуначке Тромеђе''.

20

21 САРИТА ВУЈКОВИЋ Музеј савремене умјетности Републике Српске Бањалука Братислав Теиновић, Трапистичка опатија Марија Звијезда у Бањалуци ( ), Музеј Републике Српске, Бањалука 2009, стр. 113 Монографска публикација Трапистичка опатија Марија Звијезда у Бањалуци ( ) историчара Братислава Теиновића објављена je од стране Музеја Републике Српске године као пратећа публикација уз изложбу организовану поводом 140 година од оснивања, постојања и дјеловања трапистичке заједнице на овим просторима. Ово издање од 113 страница, са бројним илустрацијама и фотографијама, краси веома лијеп дизајн и домишљат прелом текста, који га издваја из уобичајене штампане продукције какву сусрећемо у музејима на простору Републике Српске. Сто четрдесет година постојања трапистичке заједнице у Бањалуци био је повод историчару Братиславу Теиновићу, кустосу Музеја Републике Српске, за писање опширне монографске студије, а потом и повод за реализацију тематске историјске изложбе о овом католичком реду реформисаних цистерцита. Монографска студија почива на обимном истраживачком раду, као и на сазнањима и појединачним истраживањима која су до сада била доступна јавности. Настала је као резултат темељног проучавања фондова и збирки неколико институција (Музеј Републике Српске, Архив Републике Српске, ризница самостана "Марија Звијезда", Институт за историју Бањалука). Живот и рад трапистичке заједнице свеобухватно је истражен и преточен у занимљиву историјску причу, подијељену у двије цјелине и садржајно распоређену у осам поглавља. Након предговора и првог поглавља Оснивање самостана "Марија Звијезда" ( /83) о. Франц Фанер ( ), у коме су објашњене прве године постојања, као и отежани услови оснивања оспоравани од стране турских власти, аутор је детаљном дијахронијском анализом садржајно предочио све плодоносне активности самостана који је достигао свој врхунац у вријеме аустроугарске владавине крајем XIX и почетком XX вијека. Поглавље Постанак опатије "Марија Звијезда" (1881/ ) о. Бонавентура I Бајер ( ) говори о годинама након Фанеровог одласка у јужну Африку и периоду великих активности око увећања самостанског посједа, почецима економске експанзије, као и о насељавању Нијемаца у долини Врбаса, спорног питања у историји овога краја. Процват опатије "Марија Звијезда" ( ) о. Доминик Асфалг ( ) је поглавље које говори о прелазу у нови миленијум, о

22 времену у коме је у самостану живјело највише редовника и када је сав простор био испуњен марљивим животом. Детаљна анализа времена у коме је самостаном руководио о. Д. Асфалг упућује на дипломатске способности овог опата, које су му помогле да својој заједници осигура мир, благостање и више него пријатељске односе са свим конфесијама у окружењу, испољене кроз велики економски просперитет ове трапистичке заједнице. У поглављима Опадање ( /45/46 53) о. Бонавентура II Дијамант ( ) и Период декаденције (1946/ ) о. Флавијан Грбац, o. Тибурције Пенца, o. Фулгенције Ораић, о. Анто Артнер, o. Антун Горичанец, o. Нивард Волкмер, дом Франсоа де Плејс, ова исцрпна мултидисциплинарна анализа, рађена на основу многобројних историјских извора и евидентне историјске дистанце, ерудитском јасноћом опсервира помало загонетан послијератни период, који аутор с правом назива декадентним, затим његове друштвене и политичке односе који су довели до опадања и готово гашења самостанске заједнице. За други дио ове публикације може се рећи да је посебно издвојена и обрађена цјелина, која у засебним поглављима доноси анализу Привредне дјелатности, Градитељске дјелатности и Просвјете, културе и умјетности. Изузетна привредна дјелатност трапистичког самостана огледала се у производњи веома квалитетних сирева, сачињених на основу оригиналне рецептуре, производњи пива, брашна и платна, која је уочена и хваљена још од краја ХIХ вијека. Опатија "Марија Звијезда" била је позната по изврсном меду и пчеларским стручњацима, а на Миленијумској изложби одржаној у Будимпешти године представили су се са врло квалитетним воском. Веома развијену привреду морала је пратити и обимна градитељска дјелатност која се огледала не само у изградњи нове цркве и самостанских зграда већ и подизању бројних привредних објеката. Проширењем самостанског посједа и развијањем привреде јавила се потреба за електричном енергијом и хидроцентралом, која је саграђена године, а омогућила је прву расвјету не само трапистима већ и грађанима Бањалуке. Привредни и градитељски подухвати захтијевали су и већи број квалификоване радне снаге, која у то вријеме на просторима Бањалуке није постојала у довољној мјери. Просвјетна дјелатност траписта започела је године примањем четири дјечака у "Сиротиште" (образовну институцију самостана), да би до краја Другог свјетског рата кроз њега прошло око дјечака. Паралелно са овим активностима у самостану је године прорадила штампарија "Срца Исусова" у којој су радили образованији редовници и питомци сиротишта. Штампарија је имала обимну и разноврсну активност. Поред великог броја штампаних књига и самостанског часописа "Путоказ", штампан је велики број разгледница са мотивима самостана, као и разноврстан штампани материјал за потребе привреде. Неизоставно треба истаћи да је за музеолошку науку најважнија заоставштина самостана "Марија Звијезда" њена ризница, која осим збирке умјетнина и црквеног мобилијара укључује библиотеку и архивску грађу

23 насталу богатим вишегодишњим активностима самостана. Ауторски приступ Братислава Теиновића у истраживању покретне културне баштине и одабира експоната за изложбу огледа се у музеолошкој валоризацији као и карактеристичном избору експоната, њиховом меморијалном значају који су имали током живота ове изузетне самостанске заједнице (кадионица, мисница, штола и криж о. Франца Фанера, калеж о. Доминика Асфалга и сл.). Треба нагласити да ризница посједује и извјестан број вриједних умјетничких дјела, која се сматрају културним добрима од изузетног значаја, међу којима се издвајају слике Св. Филомена (рад непознатог аутора), датирана крајем XVI и почетком XVII вијека, Распеће Христово из средине XVI вијека, Смрт Св. Јосифа, настала крајем XVIII вијека, као и четири портрета самостанских опата, рад сликара Хуберта Серапиона, који је једно вријеме боравио у самостану. Ова значајна културолошка заоставштина, у коју се укључују бројна вајарска и дрворезбарска дјела њемачког умјетника Бруне Дијаманта, говори о богатој умјетничкој активности која је имала свој континуирани значај у успону ове трапистичке заједнице. Изузетан акрибичан приступ истраженом материјалу и текст који се базира на дескриптивној историјској методологији у комбинацији са индуктивно дедуктивним научним приступом и комбинацијом више научних дисциплина, издвајају рад Братислава Теиновића из општег музеолошког оквира, сврставајући га у озбиљнију научну публикацију. Због свега наведеног, вјерујући у неоспоран научни квалитет, аналитичност, методичност и евидентну потребу да се живот трапистичке заједнице правилно историјски валоризује и презентује јавности, сматрам да је дјело "Трапистичка опатија Марија Звијезда у Бањалуци ( )" аутора Братислава Теиновића незаобилазно штиво, како за стручну и научну јавност тако и за све оне који желе да се боље упознају са историјом ове помало заборављене самостанске заједнице, а самим тим и са историјом Бањалуке.

24

25 ДУШАН ТОПАЛОВИЋ Södertorns högskola Шведска Један прилог проучавању источног питања: Balkanfolken och stormakterna. Historisktpolitiska orientstudier av Einar af Wirsén, Uppsala 1909; (Eјнар ав Вирсен, Балкански народи и велике силе. Историјскополитичка проучавања Истока, Упсала 1909) Предмет овог приказа представља историјско-политиколошка студија Балкански народи и великe силe шведског официра, дипломате и публицисте Ејнара ав Вирсена ( ), објављена прије нешто више од једног вијека у пишчевом родном граду, универзитетској Упсали. Ово није први приказ овог дјела на српском језику. Одмах након његове појаве један такав је изишао из пера шведског слависте Алфреда Јенсена ( ) 1, тако да овај, на наредним страницама понуђени приказ, на извјестан начин представља допуну тог садржајног, али само на један његов дио ограниченог осврта. С друге стране, поједина поглавља овог дјела или, боље речено, она у којима писац разматра њему савремена кретања, временом су добила већи изворни значај, те стога оно заслужује цјеловитији и дубљи историјско-методолошки приказ од онога који нам је тада понудио Јенсен. Други разлог због кога смо се одлучили да изађемо из уобичајних методолошких оквира карактеристичних за овакву врсту научних радова, је тај да ова доиста вриједна студија из домена изучавања источног питања, нажалост, није доживјела превод на наш или неки од великих европских језика, што би је учинило доступнијом за кориштење широj научноj и читалачкоj јавности. *** С обзиром на то да писац овог дјела није био професионални историчар, сматрамо корисним да се укратко осврнемо на неке податке из његове биографије на основу којих је могуће створити једну оријентациону представу како о пишчевим научним предиспозицијама, тако и о поријеклу његовог интересовања за тематику наведене студије. Нажалост, до сада још 1 Алфред Јенсен, Једна шведска књига о Србији и Балкану, Српски књижевни гласник, књ. 24, св. 2, Београд 1910, стр

26 нисмо успјели ући у траг пишчевој личној архиви (јер, уколико је и сачувана, она још није похрањена у неку од адекватних архивских институција), што би нам, без сумње, пружило веће могућности реконструкције многих питања везаних за настанак овог дјела за које, сходно његовим научним квалитетима, без бојазни од претјеривања можемо рећи да спада у ред бољих на шведском језику објављених дјела из подручја балканолошких студија. Овај недостатак смо донекле успјели да надокнадимо кориштењем података из два пишчева дјела аутобиографске природе: Мирнодопска и ратна сјећања (Minnen från fred och krig, 1942) и Са Балкана до Берлина (Från Balkan till Berlin, 1943). 2 Ејнар ав Вирсен је био син пјесника и књижевног критичара Карла Давида Вирсена ( ), који је од обављао дужност сталног секретара Шведске академије наука (Vetenskapsakademi), и његове супруге Цецилије Вирсен рођене Адлеф (Adlöf). Тако је наш писац још од раног дјетинства имао привилегију да у родитељском дому "из прикрајка" слуша разговоре тадашње шведске друштвене и културне елите, што је на извјестан начин стимулисало његове наслијеђене склоности према интелектуалном раду. 3 Временом је и сам почео да узима учешће у неформалним разговорима са очевим колегама гостима куће. Тако он на једном мјесту наводи да је временом успоставио веома близак контакт са тадашњим водећим шведским историчарем Харалдом Јернеом (Harald Hjärne), који се како каже према њему "односио веома пријатељски и са великим стрпљењем му објашњавао историјске проблеме". 4 "У том културном миљеу", вели он даље, "стимулисан је и без да сам тога био свјестан мој интелектуални развој". 5 Ову базу успјешно је надградио марљивим односом према школским обавезама, те допунским учењем страних језика и честим путовањима "на континент", како се тада у Шведској говорило за путовања преко Балтика у Европу. После окончања гимназијских студија млади Е. је, противно очевој жељи да постане свештеник, за своје животно опредјељење одабрао војнички позив. Након завршетка аспирантских студија у регименти Краљевске гарде (Svea livgarde) В. бива задржан у овој елитној јединици, гдје ће остати све до 1900, када ће, већ у чину капетана, наставити са похађањем двогодишњих специјалистичких студија на Ратној академији (Krigshögskolan) у Штокхолму. 2 Оба ова дјела такође имају изворни значај за изучавање наше историје из периода Првог свјетског рата и првих година након стварања Краљевине СХС. 3 Einar af Wirsén, Minnen från fred och krig, Stockholm 1942, стр. 25. "Кућа академије", која се до 1907, када је срушена, налазила у непосредној близини зграде Академије, уступана је на кориштење актуелном секретару (како је гласио и још увијек гласи службени назив предсједника Шведске академије), тако да је у многим приликама служила као додатна службена просторија гдје су се, већ према потреби, групно или појединачно окупљали академици да би са својим шефом дискутовали о разним питањима везаним за рад Академије. Шведска академија, коју је према узору на француску основао шведски краљ Густав III ( ), састоји се од 18 сталних чланова. 4 Исто, стр Исто, стр. 30.

27 Одатле одлази у Рим на мјесто војног аташеа, одакле је из једног дакако позваног и обавијештеног миљеа имао прилику да посматра бурна дешавања везана за нову ерупцију источног питања чија се врућа лава овога пута излила у Македонији. Највјероватније је да су га догађаји везани за ову епизоду источног питања подстакли да се посвети дубљем изучавању овог горућег проблема европске политике, који је већ дуже вријеме представљало једну од главних агенди европске дипломатије у чије воде је тада и сам био загазио. Тако он у предговору насловљеном дјелу помало хипотетички наводи "да све више постаје јасно да се на подручју између Нила, Персијског залива и Дунава спремају догађаји од одлучујуће важности за будући изглед Европе", те да већ у томе лежи довољан разлог "за проучавање комплексних односа у том дијелу свијета". Омеђивши тако трусни простор источног питања, он даље наводи "да је за разумијевање и оцјену савременог стања овог питања неопходно познавање главних контура историје балканских народа и њихових државних институција". Већ сљедеће, године, због здравствених разлога враћа се назад у Штокхолм, гдје је једно вријеме службовао при Генералшабу шведске војске, да би био наименован за предавача на Катедри за историју стратегије ратовања на штокхолмској Ратној академији. Нема сумње да је приликом избора на ову позицију у обзир био узет његов углед озбиљног политичког аналитичара, коме није било страно ни изучавање тако сложених историјских процеса као што је било источно питање, за које је тада владало велико интересовање, а тај углед је стекао објављивањем поменуте студије. У прилог овој хипотези говори и чињеница да је убрзо након изласка из штампе ова његова студија стављена на листу дјела које је шведско Министарство иностраних послова препоручивало за читање свом дипломатском особљу. 6 Још увјерљивије звучи његово наименовање за војног аташеа у Бугарској и Турској (са сједиштем у Цариграду) 1915, што, с друге стране, пружа још једну потврду о надалеко познатој шведској државној прагматичности. 7 На овом мјесту он ће дочекати крај рата, да би, након краћег дипломатског службовања у Пољској и Енглеској, у септембру био наименован за шефа (са звањем envoyé) здруженог посланства за Румунију, Краљевину СХС и Грчку са сједиштем у Букурешту. Већ тада га је и ван шведских граница пратио глас врсног познаваоца политичких, историјских и етнографских прилика на југоистоку Европе и Блиском истоку. Тако је у јесен узео учешће у раду једне комисије која је посредовала у разрешењу иза балканских ратова заосталих спорних граничних питања између новопечених савезница, Бугарске 6 Исто, стр И сам писац на једном мјесту у својим "Сјећањима" (стр. 86) наводи да су једне од најтиражнијих шведских дневних новина његово наименовање на поменуту фунцију везале за његово познавање историјских и политичких прилика на Балкану и Блиском истоку, рефлектујући при том на ово његово дјело.

28 и Турске. 8 Сличан задатак му је повјерен од стране Лиге народа 1924, када је у својству шефа такозване "Мосулске комисије" радио на приједлогу разграничења између Турске и Ирака. Годину дана касније га налазимо у Берлину, гдје ће пуних дванаест година обављати функцију шефа шведског посланства у Њемачкој, да би три посљедње године ( ) у дипломатској служби провео на истој функцији у Риму, гдје је, као што смо видјели, прије равно 37 година и започео своју блиставу дипломатску каријеру. Пензионерске дане је провео у Штокхолму, заузет писањем својих мемоара. *** Као и свако друго, и ово дјело има своје добре и лоше стране, с тим да у овом случају у много већој мјери преовладавају оне прве. Од лоших страна би се могло навести да је писац био шкрт у навођењу кориштених извора и литературе. Додуше, он се у основном тексту ту и тамо позива на имена цитираних писаца и осталог кориштеног материјала (махом статистичке природе, те штампе разне провенијенције, дипломатских докумената објављених у "разнобојним" дипломатским књигама влада европских земаља и многих других "ванархивских" извора), тако да пажљив читалац, са предзнањем о материји, у приличној мјери ипак може себи створити представу о литерарној грађи на којој се темељи ова његова углавном синтетичка анализа насловљене тематике. Тако, на примјер, ту сусрећемо имена Леополда фон Ранкеа, Константина Јиречека, Алберта Сорела, Виктора Берарда, Луиса Бертранда, Едварда Дриоа, Пинона Ренеа, Јована Цвијића, Хенрика Гелзера, Хелмута Молткеа Старијег, Бењамина Калаја и др. Поред њихових дјела, он се увелико користио и дјелима пионира шведске славистике Алфреда Јенсена, са којим се, како сазнајемо из предговора, у многим стварима директно консултовао у току рада на овој својој студији. Поменути недостатак би у великој мјери био ублажен да је писац на крају донио листу кориштене грађе и литературе, као што ће то касније учинити наш Васиљ Поповић у свом гласовитом дјелу Источно питање. Поред неких ситнијих фактолошких грешака, као недостатак овог дјела би се још могло сматрати и непостојање индекса личних и географских имена. Само дјело се састоји од 394 странице текста обогаћеног једном жељезничком картом Балканског полуострва шведске провенијенције, девет скица, од којих се шест односи на територијалне губитке Турске током Поред њега, учешће у овој комисији су узели аустроугарски мајор Хубка, поријеклом Чех, и њемачки потпуковник Тиери (Thierry), поријеклом Француз, тако да је његово учешће, као представника једне неутралне државе у том послу, имало чисто фигуративни значај са циљем да тој комисији дâ један привидан изглед интернационалног карактера, док је њена стварна сврха била усмјерена на учвршћавање јединства у редовима сила чланица Централног савеза. Свега тога је В. био и те како свјестан, па из тог разлога своје учешће у раду ове комисије, за разлику од неких писаца његових биографских одредница, уопште не сматра експертским. О томе више у: Minnen från fred och krig, стр

29 вијека, двије на спољнополитичке претензије Бугарске и Србије и једна скица постојећих жељезница и планираних жељезничких пројеката у азијском дјелу Турске, те 127 околном тексту складно прилагођених слика, портрета, фотографија и разних других илустрација. На самом почетаку писац је истакао слику крајишких граничара у њиховим китњастим униформама, што свакако у себи носи симболичну поруку уобичајне представе о Балкану као граничном простору између Истока и Запада. Садржај дјела је подијељен у шест тематских поглавља: Балканско полуострво и његови народи; Ислам и хришћанство у новије доба; Јужнословенски народ коме припада будућност; Српске прилике; Отаџбина Александра Великог и Приближавање нове кризе. 9 Прво и уједно најкраће поглавље, Балканско полуострво и његови народи, састоји се од двије тематске цјелине: Географске карактеристике и Јужнословенске средњовјековне државе. У првом дијелу писац полази од тезе "да карактер, обичаји и начин живота, успони и падови, односно цјелокупна историја, духовна и материјална култура свих народа зависи од географских карактеристика земље коју насељавају", те да је због тога "неопходно упознати се са основним географским карактеристикама Балканског полуострва како би се правилно могли схватити у наставку рада описани догађаји". Писац разликује географске и етнолошко-културне границе региона и тешкоће које прате одређивање ове посљедње, тако да се уопште није упуштао у дубљу полемику око одређивања до наших дана још увијек спорне границе између југоисточне и средње Европе. Сматрао је да пластичне особине испресијецаног и масивним планинским ланцима подијељеног рељефа полуострва нису дозволиле да у прошлости дође до тјешњег повезивања међу народима који су га населили и њиховог стапања у једну заједничку државну цјелину. Поред географске разбијености он даље истиче вјерску подијељеност етнографски сродних народа као главни узрок политичкој раздробљености Балканског полуоства, мислећи при том, у првом реду, на Србе и Хрвате, док је муслиманско становништво у њиховом окружењу сматрао њиховим конвертитима. Што се тиче утицаја географије на ток развоја културних и историјских прилика на овом простору, био је мишљења да су масивни Динарски вијенац, који иде тик уз источну обалу Јадранског мора, и одсуство великих лучких градова на њој, "утицали да Балканско полуострво окрене леђа Италији", те да су због тога народи који су га населили у својој раној прошлости углавном били оријентисани према Цариграду, а не према Риму. С друге стране, након освојања од стране Османлија, вели он даље, "Балканско полуострво је постало 9 Јенсен је уз уводни текст, у коме доноси један дијагностички преглед стања "балканолошких студија" у Скандинавији, свој приказ углавном ограничио на поглавље Српске прилике, док је остала поглавља у потпуности заобишао.

30 азијски бедем на европском континенту". Све то је допринијело да се на том простору етаблира нека врста евро-азијског културног мелеза. За садржај другог дијела овог поглавља, Јужнословенске средњовјековне државе, може се рећи да дјелимично одговара свом наслову јер писац у њему доноси само преглед историје средњовјековне бугарске и српске државе до њиховог пада под отоманску власт. За централни догађај српске средњовјековне историје узима примање хришћанства из његовог источног зденца, што је, према њему, и поред раних веза српских владара са Западом, представљало крупну препреку продору европске културе у српски народ, који је, наводно, већ у тој раној фази свог историјског развитка "испољавао одбојност према оциденталним културним формама", мислећи при том поглавито на западно хришћанство као основни извор те културе. У том контексту писац прави једну веома интересантну паралелу са савременим му политичким кретањима када каже да је, наводно, већ Стефан Немања нудио Фридриху Барбароси да буде његов вазал, што је "с обзиром да Аустроугарска представља директног насљедника Светог римског царства још увијек могуће", мислећи при том на актуелни аустријски пројекат преуређења Монархије у духу тријализма, према коме је Србија требала да се одрекне своје самосталности, те да се као трећа федерална јединица Монархије у њу утопи заједно са њеним осталим југословенским "вазалима". 10 Поред тога, у тој "упорној одбојности" српског народа према западном хришћанству он такође види главни узрок његовог пада под отоманску власт, што заговарајући ову своју теорију безмало описује као добровољан избор. Овај дискурс постаје утолико уочљивији што га писац изоставља у бугарском случају, премда, у складу са основним елементима од којих се састоји ово његово виђење ствари, и Бугари исуњавају апсолутно све услове као и Срби, изузев што у географском смислу нису били у директном додиру са западним свијетом. Исто тако он ни на једном мјесту не помиње катастрофалне посљедице које је по том питању иза себе оставио IV поход западних крсташа у Свету земљу зарад "одбране Светих мјеста од агарјансјих невјерника". Овдје је такође потребно истаћи да у погледу научног квалитета овај дио његовог рада у потпуности одудара од осталих. Друго поглавље, Ислам и хришћанство у новије вријеме, састоји се од пет међусобно повезаних тематских цјелина: Oтоманске институције, Од пада Цариграда до мира у Тилзиту, Од Тилзита до Раштата, Бизмарк, Бакенфилд, Горчаков и Продор на Исток (Der Drang nach Osten). У методолошком смислу овај дио рада представља његову теоретску основу у којој писац износи своје виђење суштине источног питања и ток његовог развојног пута до почетка 20. вијека. Као и многи други научни опсерванти источног питања прије и послије њега, и он је сматрао "да је оно старо колико и присуство исламске религије на 10 Ову мисао као опцију понавља и у уводном дијелу поглавља Српске прилике. Овај и остали у наставку рада курзивни дијелови текста под наводним знацима припадају аутору овог текста.

31 европском копну од продора Турака", те "да долази на дневни ред европске историје са почетком опадања турске моћи". 11 Тако он суштину исходишта источног питања ставља у контекст непомирљиве противрјечности која влада између исламског и хришћанског погледа на државу и друштво. "Осман ће позивајући се на своју религију увијек захтијевати да апсолутно влада, док су хришћани само зато што су хришћани осуђени да буду слуге без којих владајући слој правовјерних просто не може", те их због тога толерише. Све упућује на то да је он овај поглед преузео од француског историчара Едварда Дриоа (Edouard Driault), који је такође остварио велики научни утицај и на нашег Васиља Поповића. Да се налазио под утицајем француске теоретске школе изграђене око изучавања овог проблема, потврђује нам чињеница да и код њега налазимо на присуство теорије о двојности источног питања у смислу прожимања сплета сложене политике великих сила према Турској, с једне, и слободарских тежњи балканских хришћанских народа с друге стране. 12 Овај први сегмент, у смислу димензионалног значаја које је ово питање добило као историјско-политички процес, узима као кључни: "...без њега источно питање не би могло бити оно што јесте". У вези с тим он разликује три курса политике великих сила према сталном објекту овог питања Турској. Прва два, интервенционистичку политику једних и интеграциону политику (у циљу одржавања Турске) других сила, ставља у директан каузалитет. За први вели "да је, барем официјелно, инспирисан апстрактним идеалитетом и хуманошћу и осјећањем солидарности према потчињеним хришћанским народима који стењу испод јарма пашчета турског (!)", док за други вели да "у поређењу са тим узвишеним и праведним циљем има крајње незахвалан задатак". Што се тиче Турака, он опет вели "да се мора признати да су својим честим изливима бестијалне окрутности показали танак ниво цивилизацијског понашања, али да су исто тако у многим конфликтним ситуацијама имали само једну једину грешку, а то је да су Турци". С временом износи он даље ова два антипода у односу великих сила према овом питању су прерасла у један нови, компромисни курс, који је добио израз у реформској политици сила чији се суштински смисао огледао у "њиховим уједињеним захтјевима за реформама (унутрашње управе и судства у европској Турској), како би, бар за једно одређено вријеме, одложиле опасност од његове ерупције". Није био претјерани оптимиста по питању будућности ове политике, коју је, као што се то јасно дâ примијетити из претходног цитата, сматрао провизорном. У том смислу он даље вели "да су интереси сваке од великих сила понаособ на Оријенту и превише важни да би их се одрекли уколико не желе да рескирају свој статус велике силе", те да би, у складу са тим, било илузорно очекивати било какав излив хуманости с њихове стране. Ове своје теоретске постулате он 11 Милорад Екмечић, Покушаји периодизације и дефиниције Источног питања, у: "Срби на историјском раскршћу", зборник пишчевих есеја, Београд 1999, стр О "лабораторију" француске науке о Источном питању види исти есеј, стр

32 вјешто поткрепљује емпиријским примјерима, којима даје један цјеловит приказ историјата источног питања до свог времена. Којим редом је ишао и које догађаје је у развоју тог процеса узимао као кључне, јасно се може разабрати из наслова цјелина овог поглавља. Треће поглавље, Јужнословенски народ коме припада будућност, писац је посветио Бугарима. Оно се састоји од сљедећих тематских цјелина: Бугарски народ, Бугарска држава, Црква и школа, Привреда и саобраћај и, на крају, Политички развој. Темељ његових сазнања о горе наведеној тематици представљају радови Алфреда Јенсена, француског историчара Пинона Ренеа, те нама боље познатих историчара Леополда вон Ранкеа и Константина Јиричека. 13 Као што се дâ разабрати из горњег наслова, В. је узимао Бугаре за најпрогресивнији тадашњи народ Балканског полуострва. Ову своју тврдњу он објашњава сљедећим ријечима: "У посљедњих 30 година на подручју око планинског вијенца по коме је полуострво добило своје име десио се један пажње вриједан развојни процес. Од једног неорганизованог и у посљедњих 500 година поробљеног народа, израсла је једна животно јака и национално свјесна нација, организована у једну посве модерну државу која ће без сумње играти велику улогу у јужнословенском свијету". Преломни догађај који је иницирао овај прогрес он види у обарању санстефанске Бугарске на Берлинском конгресу, што је, с друге стране, довело до постављања националног циља према коме је једнодушно јурнула цијела нација. Слично многим другим писцима и он наводи пруски модел тоталне милитаризације земље као један од суштинских израза бугарског унутрашњег развоја. Слично Јенсену, као главне карактерне врлине бугарског народа наводи радиност, штедљивост и скромност. 14 Тако он, у поређењу са темпераментнијим, поетски настројеним и социјалним утопијама склоним Србима, у Бугарима види један практичнији народ, који живи и ствара у садашњости да би од тога имао користи у будућности. Тим врлинама додаје послушност и дисциплину, што се уклапа у слику о Бугарину као добром војнику, коју је задобио у Европи након побједе у рату са Србијом У том духу он на једном мјесту наводи да "Србе чека безнадежна будућност јер су занемарили своју армију, док Бугари, који се брину о својој војсци, иду у сусрет великој будућности". Ово је типичан 13 На једном мјесту у свом приказу Јенсен наводи да је В. прије објављивања овог свог дјела путовао у Србију и Бугарску, о чему међутим нисмо могли да наиђемо на потврдну информацију, како у поглављима о Бугаској и Србији, гдје би било природно очекивати да у контексту свог излагања писац истакне да се ради о његовим властитим искуствима, тако ни у његовим аутобиографским свједочанствима, посебно у Сјећањима, у којима хронолошким редом доноси детаљан опис путовања из тог периода свог живота. 14 Тако своју монографију о Христи Ботјеву (Kristo Botjov, en bulgarisk frihetsskald. En skildring från det bulgariska furstendömets befrielse, Göteborg 1891) Јенсен започиње ријечима "да бугарски народ ради као во, скупља као пчела и живи као свиња". Овај свој утисак ће касније провлачити кроз сва своја дјела у којима се дотицао карактерних особина овог народа.

33 израз социодарвинистичке теорије која је била присутна у Европи у периоду прије избијања Великог рата, а која је по свом садржају веома блиска војничком начину размишљања, који је био веома присутан у том периоду пишчева живота. У закључној ријечи о бугарској армији он даље наводи "да ће она играти крупан фактор у дефинитивном разрешењу источног питања". Поред наведених, као предност Бугара, Грка и Румуна у односу на Србе, истиче и одсуство домаћих династија на челу њихових држава. Сходно томе, бугарског монарха Фердинанда Кобуршког представља као идеалног вођу који је успио да оствари унутрашњу метаморфозу бугарске нације, с једне, те да је у најбољем свјетлу представи свијету, с друге стране. Однос између њега и народа опет види као прагматичну узрочно-посљедничку везу ослобођену великих излива емоционалног набоја и са једне и са друге стране. Једина негативна ствар која је у овом 45 страница дугом поглављу ставио на терет Бугарима јесу политичка убиства, која су с времена на вријеме потресала бугарску политичку сцену. У четвртом поглављу, Српске прилике, у три главе: Карађорђевићи и Обреновићи; Географија, спољна политика и државна економија, те Српска иредента (La Serbia irredenta), писац доноси опис новије српске историје кроз ова три сегмента српске стварности, а које у ствари узима за главне узрочнике унутрашње нестабилности и лошег угледа Србије у свијету. Прије него што се упустио у њихово разматрање истиче "да дубље проучавање српских прилика доиста пружа могућност да се доста тога негативног увиди, али исто тако и веома значајна преувеличавања која карактеришу уобичајну представу о српском народу, који је у многим случајевима много бољи него што се о њему говори", те да "српски народ сноси само дио одговорности за свој потцијењени положај у свијету". Након што је у уводном дијелу прве главе донио детаљан опис српске револуције и њених главних актера, Карађорђа и Милоша, писац изводи закључак "да убиство првог Карађорђевића од стране првог Обреновића" представља тешку хипотеку модерне српске историје, која прави главну сметњу "да српски односи до краја постану цивилизовани". Након овог увода доноси преглед главних момената из унутрашњег политичког живота Србије од краја српске револуције па све до свог времена. Из тог контекста је занимљиво издвојити његово виђење узрока и посљедица преврата Након садржајног описа Александра I и његове политике изводи закључак "да је његова смрт била пријеко неопходна само да би било пожељно да се то десило на један, мало више законитији начин" него што је то био случај. С друге стране, његовог насљедника на српском трону, краља Петра I Карађорђевића, описује као опрезног, помало неодлучног, демократски настројеног владара, који "заслужује више поштовање него што му се то обично указује". У сваком случају, први период његове владавине оцјењује као период унутрашње консолидације земље, што се одразило на побољшање животног стандарда српског становништва.

34 За Србију још погубнији дестабилизациони фактор од претходног видио је у њеном неповољном географском положају у односу према Аустроугарској, која ју је својим самртничким загрљајем стезала са свих страна, пријетећи да је угуши. Тамо гдје то није била у стању да чини директно "мобилизацијом својих ветеринара у циљу спречавања извоза главног српског извозног артикла свиња" Монархија је настојала да то оствари стицањем концесија за изградњу жељезничких пруга, са чиме је у будућности могла да у потпуности политички условљава како извоз српске робе, тако и увоз стране робе у Србију. 15 Србију Обреновића је оцијенио као добровољног вазала зарад личне користи династије, алудирајући при том на Тајну конвенцију из Исто тако је сматрао да је Србију, односно њеног краља, у рат са Бугарском гурнула Аустроугарска, да би се на крају тог несрећног и крајње непотребног рата појавила "као њен (читај: његов) анђео спасилац". Сходно томе, у преврату је препознао почетак еманципације земље из незавидног положаја у коме се нашла након У том погледу дивио се мјерама које је у вријеме Царинског рата српска влада подузела на изналажењу нових извозних путева и тржишта својој роби, као и резултатима које је у томе постигла, али се истовремено питао колико дуго ће она успјети да истраје у томе. У сваком случају, неоспорне резултате тог успјеха је видио "у јачању самопоуздања код народа и његовог повјерења у нови режим". Поред тога, у њему је видио "добар путоказ српским политичким странкама да умјесто беспотребног расипања енергије на испразне теоретске зађевице своју снагу усмјере ка практичним реформским пословима од највећег националног интереса". Трећи фактор незавидног положаја Србије њену бројну дијаспору у свом окружењу сматрао је најкрупнијим, истакавши при том "да ће од исхода његовог рјешавање зависити даљња будућност српске нације". У даљњем излагању се у потпуности концентрисао на српско питање у Монархији, док се на српско питање у Турској осврнуо у сљедећем поглављу. Као и сви остали западњаци и он узима језик као основну одредницу нације, па сходно томе и за Хрвате вели да "у ствари нису ништа друго до Срби католичке вјере који пишу латиницом". Као неповољност у интеграционом процесу српског национа наводи постојање двије самосталне српске државе Србије и Црне Горе односно двије династије, од којих ниједна није била спремна да жртвује свој владарски трон зарад уједињења. Ипак је сматрао да у случају оружаног расплета српског питања у Монархији ове двије српске краљевине могу 15 На ово питање се посебно осврнуо у једном дијелу задњег поглавља књиге које је насловио Нови курс у Бечу, а које је безмало у потпуности посветио аустроугарском плану изградње жељезничке пруге од мјеста Увца на босанској граници до Митровице, који је имао ватреног протагонисту у аустроугарском министру иностраних послова Алојзу фон Еренталу. О томе пројекту из угла шведске изворне грађе, у којој једно од централних мјеста заузима овај дио Вирсеновог рада, види у: Душан Топаловић, Одјек Еренталовог жељезничког експозеа у Шведској, Академија наука и умјетности Републике Српске, Научни скупови, књига XVI, Одјељење друштвених наука, књига 21, Бања Лука 2009, стр

35 рачунати једна на другу. С друге стране, бошњаке, које је сматрао етничким Србима, по том питању оцијенио је као непоуздане, а Хрвате као равнодушне и више склоне тријалистичком моделу Беча. Сходно томе закључује да ће за остварење "пансрпске идеје бити потребна материјална помоћ пансловенских снага". 16 На крају, ово поглавље закључује констатацијом да од сва три горе наведена фактора само трећи даје танке изгледе за успјешно рјешење јер, "за разлику од Бугарске и Грчке, на путу ка рјешавању свог националног питања Србија има да се суочи са једном великом европском силом". Пето поглавље, Отаџбина Александра Великог, састоји се од двије тематске цјелине: Састав становништва Македоније и Велика македонска криза. Још на крају претходног писац нам визионарским ријечима скреће пажњу на значај садржаја овог поглавља: "Македонија је предмет тако много надања и страховања да ће из њих прије или касније избити искра кобног пожара. Ако Турска једном буде морала да нестане као европска држава, онда ће се то десити због Македоније. У тој земљи леже коријени узрока данашње велике кризе и у њој ће и посљедња балканска криза једном бити ријешена". На почетку прве главе писац објашњава разлику између појма Македонија у административном и географском смислу, истакавши при том да сјеверни дио Скопског вилајета чини Стара Србија, док западни дио Манастирског вилајета задире у албанске крајеве. Након тога доноси кратак коментар садржаја 23. члана Берлинског уговора, на коме се темељила правна заштита живота и имовине немуслиманског становништва у европском дијелу Турске. 17 На истом мјесту наводи покушај Порте да својим "добровољним доношењем" Закона о вилајетима у европској Турској замаже очи силама и балканским државама и тако заобиђе за њу незгодне одредбе поменутог члана Берлинског трактата. Са тог правног терена он даље прелази на анализу узрока који су довели до анархичног стања у Македонији. Сматрао је да је македонско питање у суштини социолошко питање, које је нераскидиво спојено са природом отоманског државног система. Као посљедицу тих односа 16 Овдје је потребно истаћи да, за разлику од поменутог Јенсена, кога су поједини српски културни и научни радници безразложно окарактерисали као "пријатеља српског народа" а да због језичке баријере нису били у могућности да читају оно што је он о Србима писао, В. уопште не употребљава квазипојам "Велика Србија". Горња констатација се посебно односи на Јенсенова путописна дјела која обилују овим и другим сличним пропагандним конструкцијама скројеним на Балхаусплацу на рачун Србије и српског народа. Исто тако је неоспорно да је Јенсен својим преводима дјела српских писаца (Петра II Петровића Његоша, Лазе Лазаревића, Симе Матавуља, Јанка Веселиновића, Стефана Митрова Љубише, Иве Војиновића, књаза Николе Петровића и др.) као и више српских народних пјесама, дао велики допринос афирмацији до тада на тлу Шведске готово непознате српске књижевности и културе, што је, без сумње, неке од њих понукало да пренагласе "његово пријатељство" према свом народу. 17 На више мјеста у свом раду В. износи сумње у вриједност одредби Берлинског трактата као рама за дугорочну пацификацију Балканског простора. Тако он у дијелу рада Der Drang nach Osten (стр. 57) наводи "да се убрзо обистинило да је Берлински конгрес створио такво дјело које је у себи носило сјеме многих нових конфликата".

36 наводи екстремно економско израбљивање хришћанског сеоског становништва, праћено суровим терором власника земље и његових оружаних пратњи, састављених махом од албанских каваза. За ове задње наводи да су у крајевима западно од Вардара били толико осиони да су отворено "рекетирали" и на разне друге начине злостављали хришћанско земљорадничко становништво, које опет није могло да рачуна ни на какав вид заштите од стране државних власти. Након овог увода писац прелази на опис етничке структуре земље. Он ту објашњава да "ријеч македонци у етничком смислу ништа не говори", те да у Македонији "живе измијешани Турци, Албанци, Бугари, Срби, Грци и Румуни", нагласивши при том "да сви они имају своје специфичане погледе на коначно рјешење Македонског питања који су се након почели постепено уобличавати у посебне политичке програме" њихових матичних држава. Тако за прва два народа наводи да по сваку цијену желе да задрже постојеће стање, које им у сваком погледу осигурава доминтан друштвени положај на територији којом управљају. У Албанцима је видио султанову ударну песницу у европском остатку Царства, у вези са чим наводи да они тај свој положај вјешто користе да без икаквог устезања проводе свој терор над хришћанским становништом у свом окружењу, те да су због тога најжешћи противници било каквих реформи. "Они су задовољни све док им ситуација дозвољава да слободно, према својим барбарским назорима могу радити шта им је воља". Као додатну повољност која је Албанцима омогућавала ову бахатост наводи податак да је султан људство своје гарде добрим дијелом регрутовао из редова овог народа. Што се тиче хришћанских нација, налази да им је заједничко то да се свака од њих позива на историјско право приликом истицања својих захтјева у Македонији. Он међутим сматра "да историјско право без подршке народа на простору на који се оно односи није само по себи довољан агрумент", а то је управо видио у примјеру Македоније. Што се тиче етничког права, он ту наилази на још већу збрку. Једино што је са сигурношћу могао да извуче из разних демографских пописа Македоније који су тада били у оптицају је "да словенско становништво чини његов већински дио". По питању да ли се ради о већинском српском или бугарском становништву, није заузео дефинитиван став. Ипак, на једном мјесту у вези са тим наводи "да би, у случају да бугарске банде неким случајем нестану из Македоније, многи од оних који су се до тада из страха за своје животе и имовину плашили да се изјасне као Срби, то тада учинили". Исто тако мисли "да би устанак доживио много већи успјех да Бугари представљају тако надмоћну већину као што то сами тврде". Из ове дискусије је у потпуности искључио простор сјеверно од Шар-планине, који је сматрао неоспорно српским етничким простором са примјесама арбанашког елемента. У другом дијелу овог поглавља, Велика македонска криза, писац доноси детаљан преглед развоја "македонског питања" у периоду од када оно постепено почиње да се развија из регионалног у интернационално (1902),

37 па све до када се оно поново враћа у оквире турског унутрашњег питања. Кључну улогу у првој фази његовог развоја додјељује Бугарској. У томе препознаје другу етапу њеног пута ка остварењу санстефанског циља, пошто је претходно успјешно ријешила питање даљњег статуса Источне Румелије. Као кључни моменат у том контексту ставља формирање револуционарне Македонско-једренске организације 1894, коју сматра чедом владе у Софији. Нису му биле непознате ни унутрашње трзавице које су довеле до цијепања ове организације на двије супротстављене групе, на чијем су се војном челу налазили поручник Сарафов и генерал Зоњев, као ни начин њиховог организовања и рада на терену. Није вјеровао у бугарску причу о аутономној Македонији, која је имала за циљ да свој ангажман у овом питању пред свијетом прикажу у свјетлу узвишених хуманистичко-либералних начела. 18 Организовање чета од стране других балканских хришћанских држава је, с друге стране, оцијенио као директну реакцију на организовање бугарских чета. Тако он на једном мјесту наводи "да је организовање српских банди у Македонији произашло из пријеке потребе да се помогне угњетеној браћи и спријече бугарска насилништва". Након што је донио опис владавине свеопштег насиља, прелази на опис реформи великих сила чији је мандат у оквирима Бечког (1902) и Мирцштадског (1903) програма додијељен Русији и Аустроугарској, као двјема најзаинтересованијим силама за то подручје. За неуспјех првог програмског рјешења осуђује Албанце, који су се незадовољни његовом седмом тачком да се моментално стане у крај њиховим насиљима "дигли на устанак, који је попраћен организованим масакрима у Старој Србији и убиством руског конзула у Митровици". То што каснији Мирцштадски програм реформи није обухватио и то подручје приписује противљењу Аустроугарске, која је то подручје сматрала сфером својих директних утицаја тј. "мостом преко кога ју је водио најкаћи пут ка Солуну" је окарактерисао као годину у којој су насиље и терор на цјелокупном простору Македонског вилајета досегли врхунац. Даље слиједи веома садржајна анализа тока развоја поменутих реформи до избијања Младотурске револуције (1908), када је сваки даљњи рад на њиховом провођењу обустављен из разлога што је водећа заговорница реформи, Енглеска, у први мах након револуције са великим ентузијазмом кренула у акцију истискивања пољуљаног њемачког утицаја на Босфору, те је због тога прогласила реформе непотребним у новонасталим околностима. У овом контексту је значајно истаћи да се поред дневне и периодичне новинске грађе, на којој се углавном темељи анализа овог дијела рада, писац користио и информацијама свог колеге мајора Виктора Унандера, који је прво у склопу Бечког, а касније и у склопу Мирцштадског програма реформи провео четири 18 У вези са тим он на једном мјесту (стр ) наводи да "Бугари често истичу да би они били задовољни да Македонија добије аутономни статус. Међутим, већина њих у ствари види у обнављању Симеоновог царства свој будући циљ".

38 пуне године радећи на реорганизовању турске жандармерије у Македонији и јужној Албанији. 19 Унандер му је поред тога уступио и више фотографија са којима је илустровао ово поглавље књиге. Последње поглавље, Приближавање нове кризе, подијелио је у пет тематских цјелина: Ривалство великих сила у знаку новца, Висораван Синај, Нови курс у Бечу, Млада Турска и Хоризонт се смркава. Прва глава овог поглавља, Ривалство великих сила у знаку новца, по смислу свог садржаја представља наставак другог, теоретског поглавља рада. Тако писац на самом њеном почетку допуњује раније изнијета теоретска начела сљедећим запажањима: "Када посматрач са дистанце прати историјат и развој источних односа, или када у унутрашњости Македоније види несрећу и јад, терор и паљевину, помислиће олако да је оријентална политика борба тамошњих хришћанских народа за своју слободу или захтјеви ривалских нација за дијеловима турске територије, или пак да се она креће око изазивања или спречавања интервенисања великих сила или балканских држава у унутрашње ствари Турске. Међутим, када тај исти посматрач дође у Цариград, биће изненађен када увиди колико је био наиван у том свом увјерењу. Наравно, сви они велики политички и религијски проблеми који карактеришу источно питање су још увијек присутни, као и борба за утицај на Дивану из времена Наполеона I, Николаја I и Бакензфилда (Beaconsfield). Али сва та велика, тешко рјешива питања се овдје јављају, постављају и рјешавају из перспективе комерцијалних и финансијских интереса. Идеализам је настао из политике на Златном рогу, уступивши мјесто грубом материјализму који ту влада скоро деспотски; A Constantinople la politique c est les affaires". 20 Све то је могуће док је главни објекат источног питања Турска економски и политички зависна од воље других. У том контексту он даље вели "да се највећи број функција које се на Западу налазе у рукама државе или комуна, у Турској налазе у посједу странаца". Водећу позицију у том харчењу Турске даје Нијемцима, који, за разлику од осталих европских великих нација, имају изграђен државни програм овладавања Истоком. У недостатку слободних прекоморских 19 Искуствима из ове мисије Унандер је посветио треће поглавље свог аутобиографског дјелу På farofyllda uppdrag i Österled ("На опасним задацима на Истоку"), Лунд И његова даљња каријера је, слично Вирсеновој, једним својим дијелом била везана за наше просторе. Тако га је, захваљујући поменутом искуству као и знању турског језика, Генералштаб шведске војске у својству војног аташеа упутио у Турску, гдје је на Тракијском дијелу фронта пратио развој ратних операција у току Првог и Другог балканског рата. Поред тога, између два свјетска рата једно вријеме је обављао дужност конзула у Краљевини СХС, са сједиштем у Загребу. Његов приватни архив, у коме посебно мјесто заузимају садржајни дневнички записи, за разлику од Вирсеновог, од стране његових потомака предат је на чување шведском Војном архиву (Krigsarkivet). 20 Овдје се у потпуности обистинио смисао тезе енглеског историчара Мариота (Marriott), који је у источном питању препознао "један суштински проблем који је добијао разне аспекте у разним периодима". О томе више у: Милорад Екмечић, нав. дјело, стр , текст у наводу 16.

39 колонијалних посједа, њемачки политички естаблишмент је сву своју умјешност и енергију усредсредио на стварање "економских територија" у оквирима политички захвалних држава. У вези са тим, као почетак њемачког "Dranga" он узима политичку подршку коју је Турској, у току њеног рата са Грчком, пружио њемачки цар Виљем II. У оцјени ове њемачке политике вели "да не посједује осјећање ни за што друго него за свој властити успјех". Добивање концесија за изградњу "багдадске жељезнице" сматрао је круном успјеха те њене политике. Као директну посљедицу овог њемачког марша на Исток наводи склапање Руско-енглеске антанте (1907), која се формално односила на подручје Авганистана, Персије и Тибета, а чији је стварни значај био много шири. Затим слиједи један дијагностички приказ односа осталих сила према источном питању кроз призму њиховог удјела у економском и политичком животу Турске. Илустрације ради, одатле издвајамо податак да је од свих великих сила у периоду између и највећу процентуалну стопу раста извоза у Турску забиљежила Италија (+124,7) док је Русија у исто вријеме забиљежила пад од 22,4%. У сљедећем дијелу рада, Висораван Синај, писац доноси опис полеђине турско-енглеског конфликта који је кулминирао на поменутом простору. Премда овај преглед изгледа периферан у односу на главну тему рада, он ипак представља његов "органиски дио" и један посве логичан наставак претходне тематике. Ево шта о томе каже сам писац: "Иако овај конфликт на први поглед није директно повезан са догађајима којима се ми овдје бавимо, он се ипак не може заобићи будући да смо приликом његовог поближег изучавања увидјели да он представља једну од карика у дипломатском натјецању великих сила (у Цариграду), које смо скицирали у претходном поглављу, а поврх тога је везан и за једно друго питање од велике важности за опстанак Турске, наиме, питање контроле над Арабијским полуострвом". Укратко сажето, у оштрој реакцији Лондона на турску окупацију Синаја В. у првом реду види покушај спречавања индиректног ширења њемачког утицаја на то, за Енглеску стратешки ванредно важно подручје, док у енглеској политици подршке самосталности арапског свијета види додатни напор чији је циљ усмјерен на потискивање њемачког утицаја са Блиског истока, а све то у циљу обезбјеђивања њеног најважнијег колонијалног посједа Индије. 21 За нас је од много веће важности сљедећи дио овог поглавља, Нови курс у Бечу, у коме писац доноси детаљан опис припрема Беча за анексију Босне и Херцеговине. Основна пишчева мисао у вези са тим је да је анексија била један плански добро утемељен и дипломатски припремљен потез, који је означио нову фазу у маршу Монархије ка Солуну, у коме је вјеровала да је чека спасоносни еликсир оздрављења од свих болести које је вијековима гомилала у себи. Централну улогу у цјелокупном том плану додјељује министру 21 Епилог ове кризе је вјерно приказан у филму о драматичним авантурама надалеко познатог Велшанина Томаса Едварда Лоренса алијас "Лоренса од Арабије".

40 иностраних дјела Монархије Алојзу Лекси фон Еренталу, који је на ту функцију дошао крајем са мјеста амбасадора у Русији. Ево шта о томе каже: "Интересантно је да се види како је Ерентал већ од прве године ступања на своју дужност (министра) са пажњом и стрпљењем припремао своју будућу акцију пазећи помно да не повриједи крхке унутрашње односе у Монархији. ( ) Он је до даљњег избјегавао све што би могло да поремети унутрашњи мир припремајући у тишини пут за велике планове што их је себи ставио у задатак". У складу са тим полазиштем писац прво даје преглед унутрашњег стања у Монархији, након чега прелази на опис "Еренталове акције". У склопу овог другог сегмента се враћа на успјех Монархије да у вези са Бечким програмом реформи себи обезбиједи водећу улогу у Скопском санџаку, у чему пак види директну заслугу Ерентала, њеног тадашњег амбасадора у Русији. Други успјешан потез који је приближио Монархију корак ближе своме циљу В. препознаје у "бриљантној улози" коју је Ерентал одиграо на конференцији сила у Алгазирасу (1906), гдје је истовремено утврдио пријатељство своје државе са Њемачком и обезбиједио ширу дипломатску платформу за будућу акцију. Наиме, "пацификациони мандат" који је тада додијељен Француској и Шпанији у њима граничном Мароку, индиректно је требало да подразумијева да то исто право припадне Аустроугарској у њој граничним просторима на Балкану. Трећа повољност којом су стечени услови за покретање акција писац види у "обнављању аустро-угарског компромиса 1907". У исто вријеме вођени су живи преговори међу силама о покретању примјене треће фазе реформи у Македонији, којима је требало да се обухвати судство. Ставивши под лупу Еренталов ангажман на том плану, В. закључује "да је пажљивом посматрачу тих догађаја ускоро постало прилично јасно да Аустрија не полаже неку нарочиту важност напретку тог реформског рада". 22 Копрену мистичности са ових догађаја убрзо је скинуо Еренталов "жељезнички експозе" од 27. јануара 1908, за који писац каже "да је био официјелни увод у познате догађаје који ће се одиграти крајем те године". 23 Није повјеровао ни у Еренталову причу о економској суштини жељезничког пројекта Увац Митровица. Тако он у вези са тим вели "да све што више студира то питање је све увјеренији да тај пројекат има сврху остварења специфичног политичког интереса Монархије у региону", а то је "окончање изолације српског народа започете још на Берлинском конгресу", након чега би Монархији пут ка Солуну дефинитивно био прокрчен. Као крајњу цијену којом су Порти плаћене концесије за изградњу ове пруге 22 Овој његовој констатацији је претходила рефлексија на садржај коминикеа издатих након Еренталових сусрета са подсекретаром Форин офиса Чарлсом Хардонгом (у Ишлу, у августу 1907.), италијанским министром иностраних послова Томазом Титонијем (у Десиу и Семерингу, у јулу и августу те исте године), те руским министром иностраних дјела Александром Извољским (у Бечу, крајем септембра 1907). 23 Овдје имамо ланац догађаја који у потпуности потврђују лаконске ријечи академика Екмечића да "накнадни догађај даје смисао претходном", у којима је уједно садржан како дубински смисао, тако и методолошка суштина историјске науке.

41 писац наводи дефинитивни пораз реформске политике сила као оквирног рама којим је послије источно питање држано под каквом-таквом контролом. Све то је иницирало једну нову кризу чији епилог описује у посљедње двије главе. Као што то сам наслов најављује, сљедећи дио овог поглавља, Млада Турска, садржи опис догађаја везаних за избијање Младотурске револуције у љето и промјена које су након тога догађаја услиједиле, првенствено на турском унутрашњем плану. У уводном дијелу ове главе писац доноси хронолошки преглед војних и управних реформи у Отоманском царству од времена султана Селима II и Мехмед паше Соколовића, па све до избијања револуције. Посебан простор у том дијелу излагања заузима приказ владавине Абдул Хамида, кога писац слика као противника свих облика реформи, било да су оне долазиле извана или изнутра. Султанов грчевити отпор према свему што је на било који начин могло да угрози његове прерогативе неограниченог суверена уједно је сматрао и главним изразом његове дугогодишње владавине. У складу са тим он се осврће и на средства којима се при том овај дикртатор користио. Као и сви други људи нечисте савјести и Абдул Хамид је био сумњичав према сваком и свачему, што В. наводи као једну од његових главних особина. "Ова његова особина", наводи он даље, "је уродила стварањем омрзнутог шпијунског система који је у току задњих година његове владавине представљао проклетство како за јавни тако и за приватни живот". Преокупиран овим проблемима султан је у потпуности занемарио виталне сегменте државне управе у којој је владао до тада невиђени јавашлук и корупција. 24 И поред свих тих унутрашњих проблема, за које вели да не представљају никакву новост, ипак је сматрао да су главни узроци који су довели до избијања револуције били везани за константне политичке притиске и економску експлоатацију којима је земља била изложена извана. Није вјеровао у либерализам новог режима. Сматрао је да револуција има изразито национални и војни карактер, што поткрепљује чињеницом да је власт и након револуције остала нетрансформисана, у рукама конспиративног "Комитета уједињења и прогреса којим и даље доминирају официри који диктирају своју 24 Упоредном методом смо дошли до закључка да је овај дио свог рада писац у највећој мјери утемељио на основу свједочанства једног Грка, Николаса Адосидеса, сина Костаса Адосидаса паше, турског гувернера острва Крита. Николас је прије него што је пао у немилост код султана радио при Министарству иностраних послова. Своје виђење унутрашњег стања у Турској у периоду владавине Абдул Хамида овај Грк је сабрао у свом есеју Abdul the Dethroned, публикованом у америчком мјесечном илустрованом алманаху The Cosmopolitan за јули мјесец Исти есеј је још у јесен 1908, директно из пишчевог манускрипта, преводен на шведски да би под насловом Den sjuke manen och hans kaotiska styrelse (Болесни човјек и његова хаотична управа) био објављен у шведском илустрованом алманаху Ord och bild (Ријеч и слика). Није нам познато име преводиоца нити начин на који је Адосидесов манускрипт доспио у Шведску. Неоспорно је међутим да се В. њиме обилно користио.

42 вољу како падишаху тако и министрима". Усвајање европских културних назора од стране њених носилаца је сматрао дволичним, од којих "једна страна њиховог лица увијек општи са Азијом а друга са Европом". У складу са тим, он у младотурцима, као и њима сродним младоегипћанима, види носиоце панисламских идеја којима је, како вели, "прожет сваки реформски покрет у исламском свијету". Ови други су жалили "што је Мехмед Али био дигао руку на султана" и што "Наполеон I није конвертирао на ислам па да ислам под његовим вођством освоји читав свијет". Сматрао је "да се овај панисламски покрет треба пратити са великом пажњом јер ако младотурци преброде своје тешкоће, ми ћемо се највјероватније наћи пред једном новом исламском ренесансом чије ће посљедице за Европу бити невиђене". 25 У посљедњем дијелу рада, Хоризонт се смркава, писац прати динамичан развој догађаја на европској политичкој сцени од љета па све до октобра 1909, када се бура изазвана анексионом кризом стишала, а његов рукопис отишао у штампу. Овај дио свог излагања је започео описом резултата јунског састанка Едварда II и Николаја II у Ревалу, за који хипотетички наводи да је представљао сигнал младотурцима да крену у акцију како би избјегли даљње мијешање сила у унутрашње ствари земље. 26 Као главни резултат овог сусрета наводи "да је руско-енглески договор (из 1907) тиме фактички проширен и на подручје Балкана", те да "Палмерстон и Бакенфилд ни у сну нису могли саснити да ће Велика Британија једног дана у потпуности ићи на руку руским интересима" у овом региону. Овај "салто мортале" енглеског курса спољне политике веже за њено ривалство са Њемачком. Исто тако наводи да је промјена режима у Цариграду у први мах у Лондону побудила наду у поновну рестаурацију своје доминације у Турској из времена након Кримског рата, али да се веома брзо испоставило да младотурци нису били спремни да праве радикалан рез у погледу својих односа са Њемачком. С друге стране, "у Њемачкој и Аустрији су револуцију посматрали једним радосним, а другим забринутим оком. Радосним, будући да је опасност од једне превише радикалне руско-енглеске реформске политике нестала, а забринутим, будући да је утицај главног протагонисте њемачких интереса у земљи, султана Абдул Хамида, у великој мјери опао". Након овог увода писац прелази на опис дипломатских активности Аустроугагарске у периоду између Младотурске револуције и анексије Босне и 25 Ови редови нису промакли турском амбасадору у Штокхолму, Мустафи Чакиб-беју, који је након пишчевог наименовања за војног аташеа у Турској за њим послао депешу у којој је упозорио да се ради о противнику новог режима због чега ће у прво вријеме свог боравка на новој дужности В. наићи на веома хладан и резервисан пријем од стране турских званичника. Наведени податак ће писцу касније повјерити Нијемац Бронсарт фон Шелендорф (Bronsart von Schellendorf), шеф Енвер-беговог штаба. О томе више у Minnen från krig och fred, 86, 126 и Иначе, излагање које писац доноси у овом дијелу свог рада је у великој мјери мјери хипотетичке природе, што је и нормално јер се извор његових сазнања о овим савременим догађајима махом сводио на податке преузете из јавних гласила разне провијенције.

43 Херцеговине. У том контексту посебну пажњу је посветио септембарском сусрету Извољског и Ерентала у дворцу Бухлау код Беча и нешто каснију посјету бугарског краља Фердинанда аустроугарском монарху Фрањи Јозефу. Вјеровао је у реалност гласина да се Извољски том приликом сложио да Аустроугарска анектира БиХ у замјену за њену подршку по питању отварања Мореуза за слободну пловидбу. Исто тако је сматрао да је приликом Фердинандове посјете Бечу морало бити говора како о анексији тако и о његовим плановима у вези са проглашењем самосталности. У којој мјери су ове двије ствари биле синхронизоване није хтио да спекулише. Што се тиче самог чина анексије, сматрао је да је то био пријеко неопходан потез уколико је Аустроугарска жељела да њен "тридесетогодишњи цивилизацијски рад не оде у нечије друге руке". У том контексту он даље наводи да би окупација сама од себе постала сувишна уколико би се показало да су младотурци у стању да спроведу демократско-либералне реформе које су обећавали, а да Аустрија задржи свој досадашњи апсолутистички начин управљања земљом. Као други разлог неопходности овог аустроугарског потеза наводи српску агитацију, за коју вели "да ако се на вријеме не спријечи не само да ће бити опасна по статус Монархије на Балканском полуострву, него и за њен статус велике силе па и за сам опстанак државе. ( ) Једна већа Србија повлачи за собом једну мању Аустрију, па се с тога може рећи да би остварење српских патриотских тежњи проузроковао потпуно гашење Монархије". Због тога је било неопходно да ојача своју правно-државну основу у Босни и Херцеговини и тиме једном заувијек спријечи даљњу српску агитацију на том простору. Након овог излагања, по коме испада да је "миш преплашио слона", писац прелази на конфронтацију чињеница које говоре за и против анексије. У том контексту он са извјесном дозом критике ипак прихвата причу Беча о својој цивилизаторској мисији на Балкану. Тако он наводи да је након окупације у земљи постигнут мир, ред и поредак, да су сређене финансије, изграђене пруге и путеви и покренута индустрија прикладна природним богатствима земље. Као лоше стране окупационе управе наводи бруталност полицијског режима, стварање мреже полицијских доушника, фаворизовање католичког хрватског елемента у расподјели добара и управи провинције, десрбизацију земље кроз стварање конструисаног босанског језика и оштру примјену цензуре подређене том циљу. У том контексту он као примјер наводи "да је, након постављања за окупационог намјесника Босне и Херцеговине, Бењамин Калај забранио своју властиту књигу у којој је раније навео да у Босни и Херцеговини постоји један српски народ подијељен у три религије". Овоме додаје лоше школске прилике и потпуно одсуство промјена у сектору аграра у односу на период прије окупације. У вези са стањем у школству наводи податак, да је између и само 14,33% дјеце школског узраста похађало редовну наставу. И поред тога сматрао је "да босанско становништво има све разлоге да буде захвално Аустрији за посао који је до сада урадила у њиховој дјевичански лијепој

44 земљи", те да "аустроугарски државници могу са правом рећи да је за развој провинције најбоље ако она и даље остане дио Монархије". Са овог терена он затим прелази на опис аспеката саме кризе. Он ту констатује да је бугарском прокламацијом независности и аустроугарском прокламацијом анексије БиХ Берлински трактат био у потпуности обезвријеђен. Проблеме који су тиме изазвани дијели у двије групе: међународно-правне и народно-психолошке природе. Првима је обухватао бугарско-турски с једне, и аустријско-турски конфликт с друге стране, те став сила потписница Берлинског трактата према новонасталој ситуацији. У другу групу је сврстао српско-аустријски конфликт, који се, по њему, манифествовао кроз излив страственог бијеса српског народа према чину анексије. Елементе ове друге врсте је дјелимично видио и у бојкоту турског народа према производима аустроугарског поријекла. Српско-аустријски конфликт је, међутим, сматрао кулминацијом цијеле кризе. Због тога му је, пратећи га такорећи из дана у дан, посветио веома детаљан преглед. У потпуној супротности са горњим констатацијама, он ту подвлачи да се поента читавог конфликта састоји у томе "да се цјелокупна аустријска политика темељи на продору ка Солуну", те да "Аустрија због тога никако не може да опрости Србији што јој се налази на путу ка Егејском мору и што је успјела да јој се одупре у Царинском рату". С друге стране вели "да Срби јавно признају да граде везе са својом етничком браћом у Босни и да раде на њиховом осамостаљењу", те да би "они највише жељели да на томе могу радити јавно али да због аустријских тракасерија морају служити тајним методама што читавом том послу даје изглед завјере". На истом мјесту он даље вели "да је анексијом БиХ Аустрија фактички пласирала тержиште српске нације унутар својих граница и са тим сломила српску илузију о будућем уједињењу у заједничку државу. ( ) Овдје се не може ништа друго него признати колико је српско негодовање по себи разложно". У вези са тим он оставља Србима могућност избора: да своје уједињење остваре унутар Монархије или да то покушају остварити с пушком у руци, па шта коштало да коштало. Аустроугарски тријумф у овом дуелу Давида и Голијата је окарактерисао као Пирову побједу. Сматрао је да су проблеми Монархије са анексијом само порасли. У првом реду ту је подразумијевао доток новог словенског становништва унутар њених граница и продубљивање јаза између Беча и Будимпеште у смислу ко ће водити главну ријеч у анектираној области. Сасвим супротно томе вели "да је криза за Србију можда била више од користи него од штете". Ту у првом реду мисли на заустављање партијских борби и стварање јединственог унутрашњег фронта пред реалношћу опасности која се надвила над земљом. За показани народни отпор великом сусједу вели да је "сулуд али инпонирајући у изливу свог патријотизма", док за Миловановића каже да је показао квалитете дипломате највишег ранга. На крају, у контексту "велике политике", В. у овом догађају види неоспорни тријумф сила Централног савеза

45 над силама Антанте, што је имало за посљедицу стварање већег јединства у табору првих и већих пукотина у табору других. Иако је анексиона криза окончана без рата, у томе је само видио одгађање судбоносног обрачуна, за кога вели да га се народи Истока не плаше, а и из којег би Балканско полуострво и простор старе културне колијевке између Инда и Нила можда могли изаћи у посве новом, подмлађеном облику.

46

47 МИРА ЈОВАНОВИЋ-РАТКОВИЋ Цирих / Бања Лука Jovanovic_M@web.de Источна Европа на мапама Мапирање источне Европе У Берну, у швајцарској Источноевропској библиотеци, у организацији Форума источне, централне и југоисточне Европе (FOSE) 1, септембра године одржана је међународна конференција Источна Европа на мапама Мапирање источне Европе. Другу конференцију Форума конципирали су и организовали Кристоф фон Верд (Christophe von Werdt, директор Источноевропске библиотеке, Берн), Мира Јовановић (Источноевропска историја, Универзитет Цирих) и Јерн Хапел (Jörn Happel, Источноевропска историја, Универзитет Базел). Прилози са конференције биће објављени у зборнику радова. Почасни предавач уводничар био је др Фритјоф Бењамин Шенк (Минхен). Он је говорио о Мапирању Империје. Ново премјеравање руског царства у доба жељезнице. У излагању је истакао постојеће карте, као и замишљене когнитивне карте (mental maps). Први дио конференције био је посвећен Мапирању источне Европе. Александар Володченко (Дрезден, Њемачка) говорио је о језику мапа. Постоје различити начини читања мапа. Према томе, у данашње вријеме просторни свијет минимизира се нпр. помоћу навигационог система на улице и раскрснице. У другом дијелу конференције говорило се о Мапама (и интерпретацијама мапа) у предмодерни. Мапе Херберштајна (Herberstein) и Џенкинсона (Jenkinson), настале послије путовања кроз Русију у раном 16. вијеку, дуго су доприносиле западњачкој представи о Русији. Анина Кавелти (Anina Cavelti, Базел, Швајцарска) показала је како се мапе помоћу прецизног читања могу користити за историјску науку. При томе је битно истражити семиотику мапа, која се може разумјети само из времена настанка мапа. У излагању Лиље Бережнаје (Lilya Berezhnaya, Минстер, Њемачка) могло се чути како се на пољско-литванским мапама из 17. вијека Европа ограничавала од Русије. Кристина Кинцел-Вит (Kristina Küntzel-Witt, Хамбург/ Либек, Њемачка) бавила се са новим премјеравањем Сибира. Реферисала је о 1 Форум је основан г. са циљем да се умреже млади истраживачи из различитих дисциплина са универзитета у Швајцарској, који се баве темама везаним за подручје источне, централне и југоисточне Европе. За више информација о Форуму (FOSE) види Нажалост, страница је доступна само на њемачком језику.

48 стварању опуса мапа послије Велике нордијске експедиције, у којој је учествовало око особа у 18. вијеку. Тематизовала је трагање Данца у руској служби, Витус Беринга (Vitus Bering), за западном обалом Америке. Експанзија Русије остала је при томе државна тајна. У првој трећини 18. вијека дошло је до једне врсте културне револуције у руској картографији, када је по први пут нацртан руски атлас. И недостатак мапа може да буде факат. О менталним мапама реферисала је Моника Бар (Monika Baár, Аскона, Швајцарска). Представила је концепције когнитивних мапа у Хабзбуршкој империји, при чему је Дунав узет као осовина империје. Палацки (Palacky), Косут (Kossuth) и Поповић имали су детаљне планове за уређење империје. Бар је нагласила да треба гледати на концепције, територијалне, етничке и историјске конструкције које стоје иза мапа. Менталне мапе картографа су на крају ушле и у његове мапе. Луц Хефнер (Lutz Häfner, Билефелд, Њемачка) говорио је о Русији Петра Великога. Карте су у то вријеме служиле европеизацији империје. Дуго је постојао проблем гдје Европа завршава: код, прије или иза Урала. Карте су увијек, по њему, медиј за комуникацију, питање је коју перцепцију карата имамо. У трећем дијелу конференције говорило се о Националним мапама и националистима. Петер Јордан (Беч, Аустрија) водио је секцију која се бавила национализацијом мапа. Појаснио је политичку инструментализацију мапа, поготово етничких мапа, којима се често будила национална свијест. На примјеру мапе ''Словенци по свету'' указао је на картографски приказ насељености, према којем су могуће искривљење слике. Помоћу Carte rouge картографа и некадашњег предсједника Мађарске у међуратном периоду Пала Телекија (Pál Teleki), Роберт Кеменфи (Robert Keményfi, Дебрецен, Мађарска) показао је како су се ''етнички Мађари'' ограничили као национални центар према етничкој разноликости ''периферије мањина''. Тиме је створена хомогенизација. На мапи су Мађари били обојени црвеним, па тако и они Мађари који су били изван граница Мађарске, али се сугерисало сусједним народима да су и те територије заправо мађарске, које су као посљедица Тријанонског споразума уступљене другима. То је била једна врста ''психолошког ратовања''. Мапе су тиме, генерално говорећи, канали којима се емитују поруке сусједним народима. Антон Котенко (Кијев, Украјина / Будимпешта, Мађарска) представио је мапу из године на којој руска администрација приказује југозападни дио империје. Тиме је нехотице настала мапа Украјине на којој је заправо требало показати да та регија није пољска и, према томе, да није тако опасна за руску империју. Котенко је овим примјером показао како заправо картографи намјерно или ненамјерно могу створити факте. Мапа је садржавала ''политички експлозив'', јер је Украјинцима такорећи додијелила сопствену територију: мисао о отаџбини, менталитет и територија су се утопили једно у друго. О улози школских атласа говорио је Томаш Камусела (Tomasz Kamusella, Даблин) у излагању School Historical Atlases and Ethnolinguistic

49 Nationalis. 2 Тобијас Вегер (Tobias Weger, Олденбург) представио је тему Од 'Свењемачког атласа' до 'присилних путева': Конструкција 'њемачког Истока' у мапама Мапе око 1900, које приказују ''њемачко биће / националне Нијемце (Deutschtum)'' или ''Њемачки Исток'', нису се много разликовалe од мапа из времена националсоцијализма. Чак се и у мапама из ране Савезне Републике Њемачке и у поједностављеним илустрираним мапама у данашњим новинама или у атласима користе упитне ознаке. Необичан приступ теми имао је Даниел Хенслер (Фрибоург, Њемачка) са рефератом Писати један град: Адам Загајевскијев (Adam Zagajewskij) литерарни Краков. Представио је циклус пјесама Powrót (Повратак). Замишљен, сањалачки приступ Кракову, готово као да је овај град рај приказан кроз стихове Загајевског. Завршни дио конференције био је посвећен Инсценирању историје: конструкције мапа послије Франц Хорват (Franz Horváth, Саутемптон, Енглеска) је поставио питање Мапе као наставка политике другим средствима? Андраш Ронај и његов 'Централно-европски атлас' Антје Кемпе (Берлин, Њемачка) бавила се Идентитетом у пиктограму. Пољске мапе послије као аргументативне слике догађаја. Као историчар умјетности Кемпе је приближила језик слика на примјеру пропагандних мапа које су настале послије Појаснила је значење граничног стуба, који се на тим мапама као мотив изнова појављује, и како је некадашња Источна Њемачка јасно дио новонастале Пољске. У излагању Прелом у мапи. Међународни спор о картографским приказима њемачко-пољске граничне регије ( ) Кристијан Лоц (Christian Lotz, Лајпциг, Њемачка) указује на описивање некадашњих источних дијелова Њемачке као и даље дио Њемачке, а тиме се политизирају мапе. Тек са новом политиком према Пољској са владом Бранта (Brandt) и Шела (Scheel) нестају такве реваншистичке мапе, а такође се више на мапама временским не тематизују временске прилике у регији Померн или Источна Прусија. Тродневну конференцију у Берну сажео је Јерг Штаделбауер (Jörg Stadelbauer, Фрајбург и. Бр. (Freiburg im Breisgau, Њемачка). Нагласио је да су сва предавања инспирисана од просторног и/или културног преокрета 3 (spatial turn и/ или cultural turn) у друштвеним наукама и да су покушали да идентификују конструкције у мапама. При томе су биле битне границе и мапе као политичке слике простора. Мапе су преносиле историјско насљеђе, биле су терет за будућност или су изражавале политичке провокације или политичку коректност. Штаделбауер је предложио да се интердисциплинарно бављење 2 Школски историјски атласи и етнолингвистички национализам превод М. Ј. 3 Оба преокрета описују развој у друштвеним наукама задњих деценија 20. вијека, када се појављују студије културе и интердисциплинарни приступи разним темама. Више о томе види Frederick Jameson: The Cultural Turn. Selected Writings on the Postmodern , London: Verso, 1998, те Warf, Barney, Arias, Santa (eds.): The spatial turn : interdisciplinary perspectives, London: Routledge, 2009.

50 мапама настави. Шест тачака су битне: мапе као репрезентација знања владавине и преношење политичке моћи интерпретације, мапе као геополитички документи, мапе као конструкције територијалности, истраживање знакова/симбола као посебног језика (кôдови), простори као релативне и релационе менталне конструкције и, као шеста тачка, осликавање просторних структура у мапама. Само помоћу интердисциплинарности и необичних перспектива могу се пронаћи и интерпретирати специфичности мапа.

51 MAРИЈАНА ТОДОРОВИЋ БИЛИЋ Бањалука Милан Кољанин, Јевреји и антисемитизам у Краљевини Југославији , Институт за савремену историју, Београд, 2008, стр. 550 Докторска теза Милана Кољанина "Јевреји и антисемитизам у Краљевини Југославији " одбрањена је на Филозофском факултету у Београду, а Институт за савремену историју у Београду је књигу објавио године. О Јеврејима и антисемитизму у Краљевини Југославији аутор говори на 550 страница, у три тематска дијела: Југословенски Јевреји и друштвено окружење, Антисемитизам и У сенци наступајуће катастрофе. Милан Кољанин је приказао развој јеврејске заједнице и њен положај у једној новонасталој држави Југославији. У дјелу је аутор дао одговор на питање о стварању претпоставки за "коначно рјешење" у Југославији, као и о снази улоге антисемитизма. Аутор је статистички приказао територијални распоред Јевреја у Краљевини Југославији, њихов друштвени профил, језике и њихову професионалну структуру паралелно са југословенским становништвом. Југословенска држава је од свог стварања подржавала јеврејску заједницу, као и њене ционистичке циљеве, што доказује и чињеница да се рад јеврејских организација одвијао аутономно. Централно тијело јеврејске заједнице био је Савез јеврејских вјероисповједних општина. Читајући ово дјело сусрећемо се са сличностима и разликама у животу Ашкеназа, Сефарда и Ортодокса и упознајемо њихове односе са југословенским становништвом. Ционисти са простора Југославије користили су југословенско име, а подржавали су и стварање Југославије. Јевреји су цијенили подршку коју су ционистичком покрету пружали влада и двор Карађорђевића. Влада је настојала да штити и интересе југословенских Јевреја у иностранству. Краљевина Југославија је давала подршку стварању јеврејске државе у Палестини, што је потврђено кроз многе дипломатске активности, као што су отварање Генералног југословенског конзулата у Јерусалиму, али и успостављање многих културних веза. Милан Кољанин указује на политичке памфлете и пропагандну дјелатност који су утицали на ширење антисемитизма у свијету, па и у Краљевини Југославији. Такође, можемо закључити да је развој антисемитизма утицао на јачање јеврејског национализма, као и на убрзано исељавање Јевреја у Палестину.

52 Однос католичке и православне цркве према јеврејској заједници и антисемитизму био је различит. У Хрватској се повећавао број антисемитских испада након доласка Хитлера на власт. Католички клер је подржавао антисемитизам, а у отвореном антисемитизму су предњачиле Хрватска националсоцијалистичка странка и Хрватска сељачка странка. Уједно, антисемитска пропаганда у Хрватској је била и антијугословенска. У Хрватској је антисемитизам ширен путем пропагандних летака, памфлета "Протоколи сионских мудраца", путем католичких листова "Хрватска стража" и "Хрватска смотра", органа Католичке акције листа "Недјеља", листова "Народна свијест", "Народна обрана", "Ново доба", "Млада Хрватска", "Хрватски народ", "Независност"... Ипак, у идеологији и политици усташке организације видимо један од највећих утицаја на развој антисемитизма. Испољавања антисемитизма од стране представника Српске православне цркве била су релативно малобројна и појединачна. Али, мада малобројни, ипак су неки говори појединаца имали велики утицај на ширење антисемитизма међу вјерницима. То се првенствено односи на оне свештенике који су били политички ангажовани у покрету "Збор". Покрет "Збор" Димитрија Љотића био је најгласнији када је у питању антисемитизам у Србији. "Збор" је прихватио Хитлерову расну теорију, а његова партија је прва у Југославији и Србији унијела антисемитизам у свој програм. Покрет је издавао већи број листова: "Збор", "Отаџбина", "Буђење", "Нови пут", "Наш пут", "Пут", "Југословенски лист"... Такође је у Југославији постојао и такозвани "унитарни антисемитизам", везан за српску средину, а манифестовао се као бранилац југословенских народа од разорног дјеловања Јевреја, посебно на привредном плану. Постојао је и антагонизам према Јеврејима који су живјели на некадашњим територијама Аустро Угарске. Иако је штампа била под строгим надзором државе, ипак су неки листови и брошуре имали антисемитски обојене текстове, као што су: "Мале новине", "Балкан", "Време", "Нови Балкан", "Ужички глас"... Након преуређења Југославије и стварања Бановине Хрватске године, али и након јачања екстремизма у земљи, долази до погоршања положаја Јевреја и јачања антисемитизма. У Бановини Хрватској јачање и ширење усташке варијанте фашистичке идеологије било је легално, а подршку томе давала је и римокатоличка црква. Долази до јачања антисемитизма и антијеврејске пропаганде. Убрзо се у Југославији јавља и условљавање равноправности Јевреја, да би напосљетку дошло и до антијеврејских мјера и уредби. Спољнополитичка ситуација почетком четрдесетих година утицала је на југословенску унутрашњу политику, а убрзо су се могли видјети и резултати њемачког притиска. У том периоду главни носиоци антисемитске кампање постају медији (радио и штампа).

53 Хрватски политичари су били први који су јавно на сједницама југословенске владе предлагали антисемитске уредбе. Аутор је у овом дјелу приказао све сегменте који су довели до антисемитских мјера, а то су биле Уредба о упису лица јеврејског поријекла за слушаоце Универзитета и ученике средњих школа и Уредба о мјерама које се односе на Јевреје у погледу обављања радња са предметима људске исхране. Ове уредбе су биле објављене у "Службеном гласнику" 5. октобра године, а имале су законску снагу, чиме је нарушена равноправност дијела југословенских грађана. Хрватска бановина је наставила са доношењем законских прописа, али иако се оне нису односиле директно на Јевреје, било је јасно да су се надовезивале на већ донесене антијеврејске уредбе. Антијеврејске уредбе су изазвале бурне реакције јеврејске заједнице, али и дијела становништва Југославије, што се посебно види из става владе и становништва према проблему јеврејских избјеглица из ратом већ захваћене Европе. На крају можемо закључити да антијеврејске уредбе ипак нису биле резултат владине идеолошке оријентације, већ антисемитске оријентације појединаца на политичком врху земље, као и посљедица цјелокупне спољнополитичке ситуације.

54

55 БОЈАН СТОЈНИЋ Архив Републике Српске Бањалука Zoran S. Mačkić, Banjalučki šahovski klub Spomenica , drugo dopunjeno izdanje, Udruženje arhivskih radnika Republike Srpske, Banjaluka 2009, str. 291 У издању Удружења архивских радника Републике Српске објављено је друго допуњено издање књиге Бањалучки шаховски клуб Споменица аутора Зорана С. Мачкића. 1 Књига представља причу о Бањалуци између два свјетска рата испричану кроз историјат клуба од његовог настанка новембра године до престанка са радом уочи Другог свјетског рата. На почетку књиге аутор наводи: "Ово је прича о генерацији вишеструко талентованих младих људи који су живјели у другачијем времену и у шаху тражили и налазили садржаје много дубље од турнирске јединице или нуле, шахистима који су нам, нажалост, мада су махом били високообразовани, у аманет оставили сасвим мало писаних трагова свог постојања и дјеловања. Уколико неко од читалаца (пр)оцијени да су наредне странице ове књиге бар мало допринијеле расвјетљавању духа времена у Бањалуци на прелазу у модерно доба, које нам је донијело и доноси радикалан свеопшти заокрет, онда ћу знати да мој труд није био узалудан." Аутор је књигу посветио својим бројним шаховским пријатељима и супарницима на турнирима. С обзиром на то да о насловљеној проблематици постоји тек врло скромна употребљива литература, аутор се нашао пред сложеним задатком да сâм приступи прикупљању и обради одговарајућег изворног материјала на коме је првенствено и настала његова књига. Као примарни извор аутор је користио дјелимично сачуване клупске записнике, који су неким чудом избјегли уништавање током Другог свјетског рата. Након тога је услиједио знатно тежи дио посла, који је трајао преко пет година, а састојао се у прикупљању архивске грађе по бројним архивским, музејским и другим установама на подручју бивше Југославије, излиставању старе штампе и релевантне литературе и проналажењу потомака чланова Бањалучког шаховског клуба, те склапању врло компликованог мозаика шаховског живота у Бањалуци. Резултат свега је поуздан, лијепим стилом и разумљивим језиком написан, готово енциклопедијски текст. Аутор је идентификовао 192 члана Бањалучког шаховског клуба. За само шест чланова нису утврђени биографски подаци. Чланови Бањалучког 1 Прво издање објављено је године.

56 шаховског клуба билe су многе угледне личности: генерали Ђорђе П. Јовановић и Милан Ђ. Вијоровић, народни хероји Стјепан Павлић, Велимир Стојнић, Љубомир Шерцер, Веселин Маслеша и Драго Мажар, академици Васо Бутозан и Мидхат Бегић, доктори наука Миленко Штековић и Оскар Секулић и десетине професора, инжењера и љекара. Дати су и биографски подаци за низ личности које нису биле чланови клуба, али су у животу града оставили печат, као што су: Акиф Шеремет, др Стеван Мољевић, бан Врбаске бановине Светислав Тиса Милосављевић, др Виктор Гутић, др Никола Билогривић, генерал НДХ Владимир Метикош и многи други. Аутор је до детаља истражио двије посјете свјетског шампиона Александра Александровича Аљехина, четвртог свјетског играча Рудолфа Шпилмана и југословенских ведета Васје Пирца и Озрена Недељковића, као и организацију Осмог националног аматерског турнира, одржаног године у Бањалуци. Бањалучки шаховски клуб је године у Загребу освојио титулу екипног првака Краљевине Југославије. Била је то прва спортска титула у историји Босне и Херцеговине. На сљедећу титулу Босна и Херцеговина је морала чекати до године, када је то пошло за руком сарајевском "Жељезничару" у већ заборављеном великом рукомету. Књига је обима од 291 стране, садржи 220 фотографија и обиље графичког материјала и са 502 фусноте. На крају књиге дат је индекс личних имена. Једно је сигурно књига Зорана С. Мачкића разликује се од свих књига из области историје спорта објављених на нашем простору. Специфичну ноту књизи даје чињеница да је њен аутор преко три деценије био активан шахиста и да је носилац међународне шаховске титуле мајстор FIDÉ. Овом књигом Бањалука је добила поуздано свједочанство о времену у којем су просторије шаховског клуба биле стјециште готово читаве градске интелектуалне елите.

57 МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ Српска академија наука и уметности Београд Светислав Тиса Милосављевић. Зборник округлог стола одржаног у Бањалуци 16. октобра године, Институт за историју Бањалука, стр. 236 Историјска порука овог зборника научних радова о бану Врбаске бановине Светиславу Тиси Милосављевићу је противречна њеној намени. Она би требалo да буде истраживачка расправа о једном локалном одељку историје краљевске диктатуре 1929, али у књизи је најмање речи било о томе. Уместо тога, овај текст је попуњен анализама друштвене и политичке модернизације која је у облику диктатуре била остваривана. Чак и више од тога, основни утисак који читалац понесе о овом штиву је да је ово било истрaживање o томе на који је начин престоница Врбаске бановине, град Бања Лука, процветао и добио онај трајни лик који данас има. Краљевска диктатура jе била једна од европских диктатура тога доба. Разликовала се од свију по томе што није имала ни историјске корене ни историјско послање које су имале све друге диктатуре. Једно је време изгледало да је слична диктатура у Грчкој, проглашена 4. августа од генерала Јоаниса Метаксаса (Ioannis Metaxas), такође била краљевска диктатура, без оне социјалне и идеолошке позадине коју су имале све друге диктатуре у Европи између два светска рата. Након књиге Сузане Софије Спилиотис о овој диктатури 1998 (Susanne Sophia Spiliotis: Transterritorialität und Nationale Abgrenzung, München, 1998), напушта се ова теорија. Метаксас је био више политичар него генерал, иако је образован на европским војним академијама. Након је створио Партију слободних мислилаца, са програмом да окупи сељаштво, малу буржоазију и радништво. Стално социјално превирање је довело до проглашења закона о социјалној безбедности у јулу под називом "Idionymon". Била је то грчка верзија југословенске Обзнане из ранијих времена. У наредним годинама је социјални немир само одлаган, па је побуна радника у солунским фабрикама дувана довела до проглашења диктатуре генерала Метаксаса 4. августа Иако је неки историчари оцењују као краљевски тип диктатуре, она је ипак имала доста елемената фашистичке диктатуре. То се види из дневника генерала Метаксаса, који је он водио од до смрти Идеологија је кодификована у "Принципима 4. августа".

58 Од различитих немачких и европских идеолога, а највише од Шпенглера, Метаксас је изградио целу доктрину о раси као "космичкој чињеници основаној на крви и тлу". Изградио је филозофију грчког "Führera", који на грчком гласи "Archigos". У диктатури је уведен полицијски систем, својствен фашистичким земљама, а доношени су и закони о новом социјалном поретку који ће онемогућити цветање комунизма. Све су друге европске диктатуре своје историјско почело имале у идеологији католичке цркве, која се историјски изграђује од времена стварања организација Католичке акције. Почетак је у слому револуције 1849, па уједињења Италије након Насупрот Партији акције, у коју се трансформисао мацинијевски покрет претходних деценија, ствара се Католичка акција. Научна литература о европским диктатурама и историји фашизма је оптерећена феноменом "Damnatio memoriae" проклетством заборава, који сам обрађивао у једној студији о фашизму и религији из Први од свих европских фашизама, италијански, након пуча године, био је покрет без идеологије. Није случајно Курцио Малапарте 1927 (књига "L'Italie contrе l'europe"), тврдио да је управо та књига први нацрт идеологије фашизма. Прву идеологију су европски фашизми имали готову у папској енциклици "Rerum novarum" Без овог кратког осврта на историју диктатура у Европи између два светска рата, ми не бисмо били у стању да објаснимо утисак да овај зборник о бану Светиславу Тиси Милосављевићу и није неко истраживање диктатуре. Истина јесте да је бан Милосављевић надживео краљевску диктатуру и да је најзначајнија остварења постигао изван њеног историјског оквира, од до проглашења октроисаног устава Ово је повест покушаја економске и политичке модернизације југословенског друштва. Истини за вољу, мора се закључити да је овај зборник највише пажње посвећивао изградњи бановинске престонице у Бањој Луци. Стварање европских темеља Бање Луке тога времена је главни садржај књиге, јер је то главна тековина Тисиног рада. Хабзбуршка окупација је била велики историјски градитељ, али иза себе у Бањој Луци није оставила велике тргове. Можда је то бежање од монументалних тргова плод менталитета хабзбуршке елите, која је своја вечерња зборишта имала на шеталиштима, званим корзо, а не на "signoriama" из историје ренесансних италијанских градова. Улога бана Милосављевића у градњи Бање Луке јесте у том што је том граду дао препознатљиво и трајно средиште, са великим тргом у њему и монументалним грађевинама око њега. То је средиште постало заштитни знак Бање Луке у свим видовима њене новије историје, и као политичког и као економског и културног појма. Одакле једном бану и србијанском генералу склоност према монументалности градског језгра, са новим грађевинама администрације, локалног пaрлaмента из доба диктатуре и лепом православном црквом? Сва средишта бановина, која су успостављена по проглашавању диктатуре, имала су монументални карактер, али ниједно тиме није добило и

59 утисак националне традиције као што је случај са новим бањолучким језгром. Пандан Бањој Луци је Нови Сад, где лепе мраморне грађевине нису добиле националну душу. Не сме се претеривати у убеђивању да је дух краљевске диктатуре био једини извор одлуке да се нови градови представе у историјски трајној форми. Веровало се, свуда у Европи између два светска рата, да ће и диктатуре добити вечност са великим грађевинама које ће подизати. Ипак, у југословенском случају то није једини извор. Нова држава није смела да подиже белодане доказе да је хабзбуршка монархија била бољи зидар од ње. Монументалне зграде у Сарајеву, којима окупациона власт жели да европеизује престоницу окупираних покрајина, грађене су копирањем неких монументалних грађевина Фиренце из доба ренесансе. Од тринаест различитих реферата са научног скупа 16. октобра на изградњу Бањалуке се односе, непосредно и посредно, само два. У првом од два прилога Ђорђе Микић је описао место бана Милосављевића у политичком животу Врбаске бановине, а у другом је одредио његову улогу у културном животу Бање Луке. Микић вели да је Милосављевић успео да подигне цело друштво око изградње Бање Луке, па зато вели да су град градили грађани сами. Поред лепих административних грађевина, ницали су и стамбени блокови. Са новим социјалним слојем варошких житеља настаје и нови менталитет. Пре доласка бана Милосављевића у Бањој Луци су муслиманска гробља била смештена и у самом средишту града. Од великих културних установа бан није једино остварио замисао о значајном позоришту. У свом реферату је Предраг Лазаревић исправио стару предрасуду, присутну чак и у неким прилозима овог зборника, да су идеју за бањалучко позориште дали његови велики глумци. Лазаревић је истражио изворе историје позоришта, па сачуваним плакатима одређивао и датуме гостовања позоришних дружина, док је позориште у Бањој Луци било само амбулантног типа. На изградњу основа нове културе и улогу бана Милосављевића у томе односе се и реферати Љубодрага Димића и Ангелике Кос. У првом је обрађено историјско наслеђе и политика новог бана да га превазиђе. Димић је бана Милосављевића приказао као "стратега развоја" нове културе. Иако није успео преамбициозни план да се за пет година подигне 500 основних школа, Милосављевић је извео подухват цивилизацијске метаморфозе целог друштва у Босанској Крајини. Ангелика Кос је уверљиво навела податке о изградњи школа. Испоставља се податак у неким рефератима овог зборника да је на територији Бановине било до 90% неписмених, а да је статистички мерљивији податак 72%. Држава даје помоћ у подизању школа, али општине су носиле основни терет од 60% главних новчаних прилога. О развоју књижевности у Бањој Луци из времена бана Милосављевића, у овом је зборнику Бранко Милановић донео врло добро аргументован прилог. Праћен је часопис "Књижевна Крајина" и писци који су се ту јављали. Поред једног гнезда нових књижевних имена, Бранко Милановић је приказао и оно што су објављивали Тин Ујевић, Ели Финци, Бошко Новаковић.

60 Остали реферати се односе на историјски развој Врбаске бановине и улогу бана Милосављевића у томе. Мира Радојевић је дала општи поглед на Бановину. Критички је проверила статистике о броју народа у Бановини и њиховој подели по религијама. Укупан обим становника се у свим рефератима задржавао на броју од 1, људи, док Димић то смањује на 1, Само двојица политичара (Протић и Смодлака) су везали Босанску Крајину за Книнску Крајину и предлагали да се по етничкој истоветности већине становништва то претвори у посебну федералну јединицу Југославије. О економској подлози живота Врбаске бановине овог времена у овом зборнику је објављено неколико успелих прилога. Богумил Храбак је приказао развој финансија. Иза аустро-угарске управе је остало у целој Босни и Херцеговини 12 банака, а до је тај број нарастао на 103, од чега је 28 било у Босанској Крајини. До на територији Врбаске бановине није било више од 10% гвоздених плугова, како истиче Бојан Стојнић у прилогу о улози бана Милосављевића у развоју пољопривреде. Од осам одељења банске управе једно се односило на пољопривреду и запошљавало 107 чиновника. Нижа пољопривредна школа је постала историјско семениште модернизовања агрикултуре. У чланку је обрађена и историја шумског комплекса "Шипад". Мирослав Никашиновић је приказао градску привреду, која се по његовом суду почиње да наглашава као историјска основа будућег друштва тек од времена диктатуре Према 48% активног становништва у целој Југославији, у Врбаској бановини је тај податак износио свега 43%. Никашиновић у томе истиче улогу затворене породице старог сељачког друштва, али и пресудан значај положаја муслиманске жене у овом делу Југославије. Вељко Ђурић Мишина је обрадио здрвствене и социјалне прилике у Врбаској бановини овог времена. Настојао је да даје уверљивију статистику о броју болесника од великих болести, распрострањености епидемија маларије, туберкулозе и венеричних болести. Смртност становништва је била нижа него у суседној Хрватској и Словенији. О главној теми овог научног скупа, историјској улози и лику бана Светислава Милосављевића, у овом је зборнику мало радова, иако су се сви прилози нужно дотицали и те теме. Љубодраг Димић је дао меродавну оцену да је бан Милосављевић био "човек јасне визије, јаке иницијативе, ретке енергије и осведочене љубави за народ. Свакако превасходно просветитељ па тек онда војник, државни чиновник, човек политике". Сковао је и допаљив термин "Тисино време", који ће после израза "Аникина времена" Иве Андрића обележити две велике епохе историје Босне и Херцеговине. Поред чињенице да су сви аутори у зборнику настојали да се држе главне теме личности бана Милосављевића и његовог историјског дела најпотпуније је тај дуг одужен у уводном реферату Зорана Пејашиновића "Оквир за биографију бана Милосављевића". Пејашиновић је бана Милосављевића назвао "бањалучким Периклом", што је у оба случаја, биографије самог бана и његовог главног историјског дела, заиста један врло успео назив. За израду реферата су

61 коришћени подаци из Архива Српске академије наука, кратких биографија банових из разних других синтеза, банове аутобиографије, а посебно његовог главног дела о разговорима са краљем Александром. Поред научних, чланак Пејашиновића има и упадљиве литерарне вредности. У чланку није наведен податак, који је иначе у овом зборнику изнео Богумил Храбак, да је бан Милосављевић био члан Ротаријанског клуба. У закључку би требало рећи да је врло успео зборник радова који је потпуније него икада раније, а потпуније него је случај са писањем историја било ког другог бана из доба историје Југославије од 1929, насликао лик и историјски учинак бана Милосављевића. Сви су аутори напомињали да остаје још пуно труда у будућим истраживањима да се овај животопис попуни оним што је још остало неказано и непознато. Главна ставка у историјском делу бана Милосављевића је изградња језгра града Бање Луке. Овај је зборник због тога остао још једна историја крајишке престонице. На симболичан начин је она очувала у себи и ону историјску мисију коју је од времена Краљевине Југославије до данас новопреграђена Бања Лука имала. Још је краљ Александар, у инструкцијама које је дао бану Милосављевићу, навео да се у Босанској Крајини налази један од најзначајнијих делова на којима живи српски народ. Све што је наименовани бан учинио и што је у овом зборнику вредно испитано и приказано, управо јесте закључак да је у ово "Тисино време" Бања Лука постала једна од историјских престоница Срба. То је главно историјско дело бана Милосављевића, далеко вредније него историја једне краљевске диктатуре.

62

63 РАДОВАН ПИЛИПОВИЋ Библиотека Српске патријаршије Београд Јереј мр Драган Шућур, Бањалучка епархија за вријеме епископа др Василија Костића , прво издање, Светосавска омладинска заједница Епархије бањалучке СПЦ, Бања Лука 2009, ''Графид'', Бања Лука, стр. 264, илустровано, 21 цм Из самопрегорног магистарског рада Драгана Шућура, одбрањеног на Филозофском факултету у Бањoj Луци, настала је ова значајна монографија која се односи на савремену историју Епархије бањалучке. Писац књиге је понајпре теолог који врло добро разуме живот цркве, њено устројство и све финесе персоналних односа који владају у тој богочовечанској институцији. Из тих разлога се аутор и успешно кретао по некрченој стази науке расветљавајући нам мрачан период у црквеној историји српског народа Босне и Херцеговине, а Босанске Крајине посебно. Мрачни периоди у историјској науци су присутни онда када нема довољно расположиве грађе и доступних извора, а у случају нашег народа и онда када одређена епоха доживљава своје морално посрнуће. У писцу ове књиге се сјединила богословска спрема и историографска методологија, дијахроно сагледавање ствари кроз критику фактографије и један ерминевтички приступ који врло добро разуме актере прошлости. Драган Шућур је успео да кроз ову монографију, која се односи на класичну етнографску област и праву генетичку колевку Западног Српства, направи причу која парадигматски износи идеолошке ломове периода после године. Архијерејство епископа Василија Костића у Епархији бањалучкој ( ) је по много чему карактеристично, значајно, па и историософски симболично. Прилог из пера Драгана Шућура јесте принос на олтар сазнања наше двадесетовековне прошлости. Важно је приметити да као такав није утопљен у анонимност локалне самодовољности. Наиме, све што је сналазило Епархију бањалучку у времeну политичке и идеолошке превласти комунистичког режима потресало је и Српску православну цркву у целини. Општи друштвени, економски и правни положај цркве, па и сваке друге религије, у новом друштву је одређен идеолошким постулатима и принципима комуниста према било каквој духовности. Прокламовани комунистички ''прогрес'' је требало да доведе до гашења и утрнућа човекове вере у метафизичке корене, основе и животне циљеве. Ипак,

64 Епархија бањалучка је као црквено-административна јединица Српске православне цркве и нешто специфично. Она је прошла праву мартирију под режимом Независне Државе Хрватске, имавши крваво искуство прогона својих свештеника и пастве. Тако је и град Бања Лука ''на Крајини хвала'' рушењем православног симбола, Саборне цркве, требало да добије идентитет хрватског главног града, а после идентитет колевке Револуције са спомеником Народноослободилачкоj борби, подигнутом на црквишту. Драган Шућур је историјски мрак разгонио најпре откривањем и изналажењем докумената у различитим архивама, а затим ткањем кроз садржаје извора различите провенијенције. Као школованом теологу био му је олакшан приступ у Архив Епархије бањалучке, а затим и у Архив Светог архијерејског синода Српске православне цркве. Не жалећи труда он истражује архивске збирке у Сарајеву (Архив Босне и Херцеговине, Републичка комисија за вјерска питања) и у Бањој Луци (Архив Републике Српске, Обједињени фонд аграрне реформе и колонизације). У сигурној и уравнотеженој нарацији се препознаје грађа различитог исходишта. Аутор се не гуши нити дави читаоце у плићини беспотребне реторике, остајући на чврстом тлу сигурних података који су извучени из прашине архивских докумената. Доследна примена историографске методологије је родила добар приповедачки плод. Савремена историја је по неким теоретичарима управо она права учитељица живота која највише изграђује историјску свест и најоштрије бруси осећај за политичку праксу. Из ове монографије се може извући много прагматичних поука. Са уводом који даје осврт на Епархију бањалучку и њену мартирију у Независној Држави Хрватској (прогони Срба, рушење хрмова, убиство епископа Платона и других свештеника, прекрштавање...) аутор нас in medias res уводи у своју проблематику. Књига има три целине и обрађује управу епископа Василија Костића над Бањалучком епархијом од до 1953, затим од до године и трећу главу, која говори о црквеном животу педесетих година, који је био живот малог стада са пастиром велике духовне снаге. Богатство грађе није дало само могућност да се уради биографија епископа, него и да се оживе сви аспекти црквеног живота у младом комунистичком друштву. Ометање мисијског рада цркве сводило се на перфидно и подмукло вршење притисака на свештенике, затварање, позивање на саслушања, ометање богослужења, ту су и репресије друге врсте, одузимање земљишних поседа и, следствено томе, тежак материјални положај свештеника. Писац савремeне историје је у опасности исхитрених моралних судова и осуда, поготово ако је захваћен извесном институцијском афилијацијом. Међутим, треба нагласити да Драган Шућур, иако је теолог и свештенослужитељ, није упао у замку непотребног апологетисања. Комунизам није само социјални покрет, ни покушај насилног остварења етички узвишене утопије. Код Словена, а Срба специфично, имао је све карактеристике једног религиозног покрета. Зато се и дешавало хуљење и скрнављење традиционалне светиње, презирање свештеника, обреда и гажења достојанства храмова.

65 Галерија људских судбина је разнолика, а оне које описује Драган Шућур препознајемо у скали људске трагикомедије. Различиту персоналну симболику носе имена свештеника Кајице Кострешевића и Крстана Бијељца. Да ли је историјска дистанца довољна да њихову делатност добро схватимо и правилно оценимо? Ово дело је свакако охрабрење и подстицај. Треба да буде модел истраживања прошлости других епархија Српске православне цркве у комунистичкој епохи. Историју треба проблемски прожимати и географски покривати од локала до велике националне синтезе, а све на основу јаке фактографске арматуре. Аутору, иначе војном свештенику, желимо много успеха и да не посустане на мукотрпном пољу историјског сазнавања, јер само оно што је написано и подељено са читалачком публиком и критиком уграђује се у историјску свест. Ова књига је и у ликовно-графичком погледу ретко укусна и лепа, пружајући додатан утисак озбиљног научног рада, методолошке исправности и хуманистичке честитости. Али и не само то, она је писана духом који је водио и епископа Василија Костића, архијереја који је био спреман да одговори на све нове изазове и буде пастир у метежном времену са сваким даном ''пуним зла свога'' (Мт 6, 34).

66

67 MARIJANA TODOROVIĆ BILIĆ Banjaluka Dokumenti CIA o Jugoslaviji (priredio dr Momčilo Pavlović), Beograd, Institut za savremenu istoriju, Univerzitet u Beogradu i Službeni glasnik, 2009, str. 296 Knjiga Dokumenti CIA o Jugoslaviji nastala je nakon istraživanja u Nacionalnom arhivu u Vašingtonu, na osnovu onih dokumenata CIA koji su dostupni istraživaĉima. Kako sam autor navodi u Predgovoru, objavljeni dokumenti CIA u ovoj knjizi ne sadrže spektakularne tajne, ali je svakako interesantno viċenje CIA jugoslovenske unutrašnje i spoljnopolitiĉke situacije u periodu godine, preko kojeg je u datom periodu kreirana i politika SAD prema Jugoslaviji. U Predgovoru autor nam daje kratak pregled dokumenata CIA objavljenih u knjizi, kao i kratku istoriju CIA, od osnivanja agencije do makroorganizacione strukture ameriĉkih obavještajnih organizacija, shematski prikazane. Zadatak CIA je bio da Savjet za nacionalnu bezbjednost obavještava o radu vladinih institucija i agencija za nacionalnu bezbjednost putem davanja preporuka predsjedniku i Savjetu za nacionalnu bezbjednost, kao i izrada analiza i informisanje u vezi sa državnom bezbjednošću. Evolucijom CIA širi ovlašćenja i zadatke, pa se stavlja u službu politike i utiĉe na stvaranje spoljnopolitiĉke orijentacije SAD. Promjenom politiĉke situacije nakon Drugog svjetskog rata, cilj CIA postaje suzbijanje sovjetske ekspanzije i borba protiv komunizma. Ameriĉka obavještajna služba je u Jugoslaviji bila prisutna i aktivna od poĉetka ĉetrdesetih godina 20. vijeka, a obavještenja je legalnim putem dobijala preko Odjeljenja za vojnu pomoć, Off shore grupe (program koji se odnosio na proizvodnju i distribuciju naoružanja prema ameriĉkim standardima), vojnih delegacija, intendantskih predstavnika i raznih meċunarodnih organizacija i udruženja. Na 296 strana ove zbirke data su neka od objavljenih dokumenata i procjena CIA, do kojih je autor došao u Nacionalnom arhivu u Vašingtonu, a to su procjene CIA, izvještaji iz ameriĉke ambasade u Beogradu i sliĉno, a korišćena su i dokumenta iz zbirke odabranih dokumenata CIA "Od nacionalnog komunizma do nacionalnog kolapsa". U velikoj većini objavljenih dokumenata pozicija Jugoslavije je analizirana u kontekstu odnosa sa SSSR-om i SAD-om. Interesantno je da CIA uopšte nije predvidjela izbacivanje Jugoslavije iz Kominforma godine, ali je nacionalizam već tada bio uoĉen. Procjene objavljene u ovoj zbirci uticale su na politiku SAD-a prema Jugoslaviji, a odnosile su se na raskid Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom, mogućnost napada zemalja istoĉnog bloka na Jugoslaviju i njenu sposobnost da se odbrani, odnose SSSR-a i Jugoslavije, unutrašnje stanje u Jugoslaviji, jugoslovensku politiku prema Zapadu, procjene

68 Titovih poteza, budućnost Jugoslavije u sluĉaju Titove smrti i mogućim Titovim nasljednicima, posebno intenzivno od sedamdesetih godina. TakoĊe se u svojim dokumentima CIA bavi i brojevima emigranata iz Jugoslavije, separatistiĉkim tendencijama Hrvatske, Slovenije i Makedonije, kao i velikim nezadovoljstvom albanske manjine na Kosmetu. Dokumenti CIA su za Titova života opisivali Jugoslaviju kao tipiĉnu komunistiĉku zemlju sa jednopartijskom vladavinom, policijskom kontrolom, planskom ekonomijom i privredom, ali i sa konstantnim narodnim nezadovoljstvom zbog ekonomske zaostalosti, niskog životnog standarda i trgovinskog deficita. Spoljna politika je u tom periodu bila skoncentrisana na želju za održanjem nacionalne nezavisnosti, spreĉavanje dominacije neke od velikih sila u Evropi, stratešku potrebu za prijateljskim susjedima, zahtjeve za stranom ekonomskom pomoći i jedinstven položaj Jugoslavije, koji se manifestovao nepripadanjem blokovima. CIA se u izvještajima osvrtala i na Milovana Đilasa i njegove kritike režima, a dosta prostora je posvećeno odluci o smjenjivanju Aleksandra Rankovića i Svetislava Stefanovića, njegovog glavnog pristalice. CIA navodi da nema dokaza o njegovom planu svrgavanja Tita, već je vjerovatnije da je Ranković samo pokušavao sebi obezbijediti mjesto Titovog nasljednika, koje je bilo ponovo otvoreno nakon njegovog pada. CIA je dešavanja u Jugoslaviji polovinom šezdesetih godina ocijenila kao pobjedu liberalnog krila u Komunistiĉkoj partiji. Ona je Jugoslaviju posmatrala kao eksperiment, pa u obavještajnim procjenama objašnjava jugoslovenski sistem vlasti, put u socijalizam, unutrašnja neslaganja i nacionalni problem, kao i strukturu države i partije. Pošto su ĉlanice NATO godinama investirale u Jugoslaviju, CIA je strahovala od ponovnog pristupanja Jugoslavije sovjetskom bloku. Stoga su procjene CIA sedamdesetih godina uglavnom orijentisane na Titove nasljednike, sovjetske pritiske, mogućnost raspada zemlje. Za razliku od pogrešnih procjena s kraja ĉetrdesetih godina, CIA je u dokumentima iz kraja sedamdesetih godina jasno predviċala da će poĉetak osamdesetih za Jugoslaviju biti problematiĉan period, a kao mogućnost je davala i unutrašnje nemire i vojne intervencije. Nacionalni centar za procjene prilika u inostranstvu je godine, godinu dana nakon Titove smrti, napravio obavještajnu procjenu "Jugoslavija godina bez Tita". Iz ove procjene saznajemo da život u Komunistiĉkoj partiji neometano funkcioniše, a da su najveći problemi privreda, inflacija, nacionalizam, buċenje intelektualaca... U procjeni iz godine ispituju se jugoslovenski problemi, rukovodstvo zemlje i eventualni koraci SSSR-a i Zapada. Primijećen je i pesimizam u pogledu opstanka Jugoslavije, s obzirom na to da je ovaj period opisan kao jedan od najtežih još od godine. U Pogovoru, koji je napisao prof. dr Radomir Milašinović, vidimo ciljeve ameriĉke spoljne politike, u ĉijoj službi kao jedan od glavnih ĉinilaca stoji i CIA. Zbirka sadrži 21 dokument ili procjenu CIA, koje je autor pažljivo odabrao i pripremio. Ova zbirka dokumenta je interesantna ne samo za istoriĉare, već i za sve one koji žele da se upoznaju sa dešavanjima u Jugoslaviji nakon Drugog svjetskog rata

69 putem izvora, bez neĉije interpretacije. Stoga je puno razloga da ova knjiga bude preporuka nauĉnoj i široj javnosti.

70

71 НАДА ПЕТРОВИЋ Архив Југославије Београд АРХИВ ЈУГОСЛАВИЈЕ 60 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА Архив Југославије обележава 60 година од оснивања. Цела ова година биће у знаку јубилеја, пропраћена многим стручним сусретима и манифестацијама. Централна свечаност обележавања 60 година одржана је 22. јануара године, симболично, дан после доношења Општег закона о државним архивама којим је основана Државна архива ФНРЈ, 21. јануара године. Свечаности су присуствовале бројне званице: Небојша Брадић, министар културе Републике Србије, принц Александар Карађорђевић и принцеза Катарина, амбасадори Руске Федерације, Египта, Мексика и Алжира, представници амбасада Кореје, Кине, САД, Норвешке, Бугарске и БиХ, руководиоци Федералне архивске агенције Руске Федерације, Института за славистику Руске академије наука, директор Државног архива Руске Федерације, директори Архива Републике Српске и Архива БиХ, колеге из свих архива Републике Србије и велики број поклоника историјске науке. Скуп је отворио в.д. директора Архива Миладин Милошевић, који је говорио о раду Архива Југославије у протеклих 60 година. Скуп су поздравили представници архива из Русије др Андреј Артизов, руководилац Федералне архивске агенције Руске Федерације, др Константин Никифоров, директор Института за славистику Руске академије наука и др Сергеј Мироњенко, директор Државног архива Руске Федерације. На свечаности је промовисана четврта књига едиције Извори за историју међународних односа , Извештаји Министарства иностраних послова Краљевине Југославије за годину, коју су приредиле Нада Петровић и Јелена Ђуришић. О књизи је надахнуто говорио професор др Љубодраг Димић, писац предговора и рецензент. За ову прилику припремљена је изложба архивских докумената Југословенске владе , чији су аутори др Гојко Маловић и Душан Јончић, историчари архивисти Архива Југославије. Приликом отварања изложбе министар културе Републике Србије Небојша Брадић је у свом обраћању скупу истакао да ''Југославију данас можемо да критикујемо или хвалимо, најважније је да то чинимо са историјске позиције, објективно и непристрасно, процењујући на основу докумената, а да нам то буде могуће и доступно старају се установе попут Архива Југославије''.

72 Архив је поводом јубилеја издао брошуру о Архиву Југославије (на српском и енглеском језику), која је информативног карактера, са доста података о историјату установе, њеној делатности и надлежностима, броју фондова и збирки, затим Каталог издања Архива Југославије, часопис Архив и Библиографију часописа. Часопис Архив излази већ 10 година и, захваљујући свом квалитету, нашао је своје место у стручним круговима, а надлежна комисија у Министарству за науку и технолошки развој Републике Србије сврстала га је у групу часописа од националног значаја. Архив је часопис који има за циљ да пружи допринос развоју архивистичке струке и стручне комуникације у овој области, као и у домену историографије. Објављена је и Библиографија часописа којом се, ауторским и предметним одредницама, заокружила десетогодишњица излажења часописа. У години јубилеја Архив ће наставити са започетом трибином ''Сачувати и поделити памћење са другима'', другом сесијом по реду, под називом Где и када почиње заштита архивске грађе примена стандарда СРПС ИСО На трибини ће говорити стручњаци за ову област из архивистичке струке: Младен Вујовић, председник Комисије за информације и документацију архивистика при Институту за стандардизацију Републике Србије и заменик директора Музеја ''Никола Тесла'', др Владимир Жумер, секретар за архивска питања у Архиву Републике Словеније и др Михаил В. Ларин, директор Сверуског научноистраживачког института за документацију и архивистику из Москве. Трибина ће се одржати априла године. Осим трибине Архив Југославије организоваће и Међународну научну конференцију под насловом Југославија као историографска и истраживачка тема, на којој ће учествовати еминентни историчари из земље и иностранства. И ове године Архив ће се придружити већ култној манифестацији Ноћ музеја 15. маја године. Током ноћи врата Архива биће отворена бројним посетиоцима. Ово је трећи пут да Архив учествује на овој манифестацији. Посетиоци ће моћи да виде видео презентацију Архива, сталну изложбену поставку Историјске карте Југославије и изложбу архивских докумената Југословенске владе Изложбе прате одговарајући каталози и флајери на српском и енглеском језику, које ће добити сваки посетилац. Ово је само део активности Архива Југославије током јубиларне године. Програм и план Архива далеко је обимнији, а обухвата приређивање и објављивање неколико зборника докумената и часописа Архив бр. 1 2 за годину, бројне друге активности и сарадњу са институцијама културе, факултетима и историјским институтима, како у земљи тако и у иностранству.

73 Поглед на афитеатар Архива Југославије 22. јануара 2010.