Ljudska prava u Evropi

The AIRE Centre Advice on Individual Rights in Europe Ljudska prava u Evropi Pravni bilten Broj 3, 1, 2011. 2012.

2012, broj 1 AIRE Centar London Urednici: Biljana Braithwaite Nuala Mole Catharina Harby Copyright AIRE Centre April 2012. Prevod sa engleskog jezika: Alpha Team One Tiraž: 3500 primeraka Štampa: «KUĆA ŠTAMPE», Zemun Izdavanje ove publikacije pomogli su Ministarstvo inostranih poslova Velike Britanije i Savet Evrope 1

LJUDSKA PRAVA U EVROPI Uvod Ušli smo u drugu godinu objavljivanja Pravnog biltena AIRE Centra u novom formatu i istinsko nam je zadovoljstvo što nam se pruža prilika da svoje čitaoce i dalje obaveštavamo o najnovijim događanjima u Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu i Sudu pravde Evropske unije (SPEU) sa sedištem u Luksemburgu. Naši čitaoci već svakako znaju da su odluke Suda pravde EU sve relevantnije za zemlje Jugoistočne Evrope, budući da su države u celom regionu ili već postale članice EU ili su se čvrsto opredelile da stupe u redove EU, samo što se danas svaka ponaosob nalazi u nekoj drugoj fazi tog procesa. U okviru pregovora o članstvu preuzete su obaveze u pogledu rešavanja raznih pravnih i političkih zahteva. Reforme u cilju vladavine prava, koje već više od 10 godina zauzimaju jedno od najviših mesta na spisku prioriteta društvenih promena, postale su važnije no ikada dosad, i pritom su znatno šire po razmerama i obuhvatu. Upravo je zato od presudnog značaja da sudije, pravnici praktičari, vladini zvaničnici i aktivisti nevladinih organizacija budu upućeni u relevantne odluke i praksu koji se neposredno tiču prava Evropske unije. Pravni bilten AIRE Centra od januara 2000. godine objavljuje sažetke najnovijih odluka Evropskog suda za ljudska prava sa sedištem u Strazburu, usredsređujući se pritom na one slučajeve koji su najvažniji za region. U našem novom, osavremenjenom formatu Biltena našlo se mesta i za odluke Suda pravde EU, iz već navedenih razloga. Svi sažeci slučajeva sadrže i komentare iz pera eksperata za ljudska prava, u kojima se osvrću na presude i iznetu argumentaciju. Slučajevi o kojima izveštavamo uglavnom su vezani za pitanja koja se otvaraju u sklopu procesa evropskih integracija. Pored toga, Bilten sada, umesto jednom mesečno, izlazi na svaka tri meseca. To nam omogućuje da svaki put napravimo znatno bogatije i sadržajnije izdanje - svako izdanje tako sadrži i članak koji je napisao neki poznati evropski pravnik, posebno se usredsređujući na pitanja od naročite važnosti za region. Iskreno se nadamo da će Bilten i dalje doprinositi podizanju nivoa svesti o evropskim zakonima i praksi u oblasti ljudskih prava, kao i o standardima vladavine prava koji se primenjuju kako u zemljama članicama Saveta Evrope, tako i u Evropskoj uniji. Pored primerka Biltena koji sada izlazi tromesečno i koji će se distribuirati širom regiona, naši čitaoci takođe mogu da koriste bazu podataka koja se nalazi na vebsajtu AIRE Centra www.airecentre.org kako bi pregledali starija izdanja ove publikacije i pronašli sažetke i komentare nekih konkretnih ranijih slučajeva. Posebno nam je zadovoljstvo da u prvom broju Biltena za 2012. godinu objavimo članak uvaženog sudije Tagendata (Tugendhat), sudije Visokog suda za Englesku i Vels. On je najviši sudija u Velikoj Britaniji na polju medija, i velika nam je čast što je za Bilten priložio veoma sadržajan članak, koji omogućuje temeljni uvid u način zaštite prava na 2

2012, broj 1 slobodu izražavanja shodno Evropskoj konvenciji za zašititu ljudskih prava, kao i uvid u situacije u kojima može biti opravdano da država to pravo ograniči. Kroz ovaj članak čitaoce obaveštavamo o nekim od najnovijih slučajeva u tom domenu, sa posebnom pažnjom posvećenom slučajevima naročito relevantnim za zemlje Jugoistočne Evrope. U skladu sa temom u žiži pažnje članka sudije Tagendata, u odeljku Biltena u kome objavljujemo sažetke i komentare slučajeva dajemo tri nedavna veoma važna slučaja koji se odnose na slobodu izražavanja. U presudama Velikog veća u slučajevima Špringer (Springer) i Fon Hanover protiv Nemačke (Von Hannover v. Germany) razmatra se odnos između prava na slobodu izražavanja i prava na poštovanje privatnog života. U slučaju Fejdeland protiv Švedske (Vejdeland v. Sweden) Sud ispituje granice prava na slobodu izražavanja u slučaju koji se tiče govora mržnje protiv homoseksualaca. Pored toga, u ovom broju Biltena objavljujemo i sažetak i komentar slučaja Stanev protiv Bugarske (Stanev v. Bulgaria) u kome je Veliko veće donelo veoma važnu presudu u vezi sa lišenjem slobode i proglašenjem poslovne nesposobnosti podnosioca predstavke, koji je smešten u dom za socijalno staranje daleko od svog rodnog grada, u kome vladaju zastrašujući uslovi. U slučaju Ananjev i drugi protiv Rusije (Ananyev and others v. Russia) Sud takođe analizira uslove pritvora, ovog puta u takozvanom ruskom SIZO, odnosno centru za boravak u pritvoru tokom pretkrivičnog postupka. Ova presuda je važna za čitaoce koji su posebno zainteresovani za izvršenje presuda Evropskog suda, budući da je Sud ruskim vlastima dao veoma jasna uputstva o tome koje su opšte mere neophodne da se ispravila situacija u pogledu nehumanih uslova pritvora u takvim centrima. Presuda u slučaju Al Havadža i Taheri protiv Ujedinjenog Kraljevstva (Al-Khawaja and Tahery v. UK) predstavlja još jednu presudu Velikog veća u kojoj Sud ispituje korišćenje dokaza koji se svode na svedočenje po čuvenju u krivičnom postupku, a u svetlosti prava na pravično suđenje. U slučaju Al Hanči protiv Bosne i Hercegovine (Al Hanchi v. Bosnia and Herzegovina) Sud je analizirao tvrdnju podnosioca predstavke (stranog mudžahedina) da će njegovom deportacijom u Tunis biti prekršena Konvencija. Konačno, slučaj Gladiševa protiv Rusije (Gladysheva v. Russia) tiče se imovinskih prava podnositeljke predstavke i prava na poštovanje doma, u odnosu na iseljenje iz stana koje je naloženo zbog toga što su prethodni vlasnici predmetnog stana prevarom došli u njegov posed. Nadamo se da će vam ova publikacija i dalje biti korisno sredstvo u redovnom radu i praksi, i željno očekujemo vaše ocene i komentare Biltena u ovom novom formatu. U Londonu, aprila 2012. godine Biljana Brejtvejt (Braithwaite) Urednik i osnivač Katarina Harbi (Catharina Harby) Urednik 3

LJUDSKA PRAVA U EVROPI SAdRžAj UVOd...2 OdRžAVANjE delikatne RAVNOTEžE: SLOBOdA IZRAžAVANjA I OPRAVdANA OgRANIčENjA TE SLOBOdE...5 PRESUdA VELIKOg VEĆA U SLUčAjEVIMA AKSEL ŠPRINgER PROTIV NEMAčKE I FON HANOVER (2) PROTIV NEMAčKE...12 PRESUdA U SLUčAjU FEjdELANd I drugi PROTIV ŠVEdSKE...17 PRESUdA VELIKOg VEĆA U SLUčAjU STANEV PROTIV BUgARSKE...20 PRESUdA U SLUčAjU ANANjEV PROTIV RUSIjE...25 PRESUdA VELIKOg VEĆA U SLUčAjU AL HAVAdžA I TAHERI PROTIV UjEdINjENOg KRALjEVSTVA...29 PRESUdA U SLUčAjU AL HANčI PROTIV BOSNE I HERCEgOVINE...33 PRESUdA U SLUčAjU gladiševa PROTIV RUSIjE...37 4

2012, broj 1 OdržAVANje delikatne ravnoteže: SLOBOda IZRAžAVANja i opravdana ograničenja te SLOBOde Član 10 stav 2 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava (EKLJP) dopušta mešanje u slobodu izražavanja, ako to mešanje predstavlja neophodnu i srazmernu meru za ostvarivanje jednog od navedenih opravdanih ciljeva i pod uslovom da je mera takođe propisana zakonom. Član 10 - Sloboda izražavanja 1 Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanje i saopštavanje informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća. 2 Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva. U mnogim državama su tokom istorije preduzimane mere koje predstavljaju mešanje u slobodu izražavanja. U demokratskim državama u kojima postoji vladavina prava, i u kojima se poštuje pravo na slobodu izražavanja, te mere su preduzimane uglavnom iz sledećih razloga: - radi javne bezbednosti, i radi sprečavanja nereda ili zločina (govor koji sadrži pretnju ili provocira nasilje) - radi zaštite ugleda drugih pojedinaca (kleveta) - radi zaštite prava pojedinaca na privatnost i poverljivost (uključujući tu prava obuhvaćena članom 8) - radi zaštite prava pojedinaca na slobodu veroispovesti i savesti i slobodu okupljanja (članovi 9 i 11) - radi zaštite prava pojedinaca i drugih na pravično suđenje, što obuhvata očuvanje autoriteta i nepristrasnosti sudstva (uključujući tu i prava po osnovu člana 6) - radi zaštite prava javnih vlasti i drugih pravnih lica na poverljivost podataka. Zakoni koji propisuju preduzimanje ovih mera ili daju ovlašćenje da se one preduzmu mogu uvoditi krivične sankcije, ili mogu naložiti građanskopravne lekove, ili pružiti osnov i za krivične i za građanskopravne sankcije. Najuobičajeniji građanskopravni 5

LJUDSKA PRAVA U EVROPI lekovi su naknada štete i sudska rešenja, koja mogu obuhvatiti zabranu pre objavljivanja. Međutim, u nekim jurisdikcijama zakonom su propisane i druge mere, kao što je zahtev da novine objave izvinjenje ili ispravku. Od konkretne istorije države o kojoj je reč zavisi to da li će u određenim okolnostima zakon propisivati krivičinopravni ili građanskopravni lek. Krivične sankcije će verovatno biti neophodne, barem u nekim slučajevima, tamo gde je svrha mere održavanje javnog reda i autoriteta sudstva, zaštita državnih tajni ili zaštita podataka o ličnosti. Ako je svrha mere zaštita takvih prava kao što je ugled nekog lica, onda krivične sankcije ne moraju biti primerene, a sudovi mogu biti ograničeni u pogledu izbora ponuđenih lekova na sudski nalog o zabrani ili isplatu odštete, ili kakav drugi građanskopravin lek. U nekim okolnostima, zakon može imati nekoliko različitih ciljeva. To je posebno tako kada je reč o kleveti. Reči izgovorene o nekom pojedincu mogu istovremeno naneti štetu njegovom ugledu, a mogu ga možda podstaći i da reaguje nasilno. Ovo je bila veoma česta pojava u prošlosti kada države nisu imale delotvorne policijske snage, pa su ljudi smatrali da je potrebno da oružje bude deo njihove uobičajene, svakodnevne opreme. Isto tako, govor koji se uopšteno svrstava u govor mržnje može predstavljati mešanje u privatni i porodični život nekog pojedinca, kao i mešanje u njegovu slobodu veroispovesti i slobodu okupljanja, a u isto vreme može verovatno provocirati nasilje i nerede. Takođe, zakoni koji štite državne tajne mogu u isto vreme štititi podatke o ličnosti pojedinaca. U savremeno doba od njih se traži da državnim organima vlasti dostave mnogobrojne detalje o svome zdravlju i o drugim ličnim pitanjima. Važno je da se primeti kako sloboda izražavanja, koja je zaštićena članom 10, nije ograničena samo na slobodu štampe i drugih sredstava informisanja. Mnogi pojedinci nikada ne žele da komuniciraju sa nekim novinarom niti sa javnošću u celini. Za mnoge pojedince, sloboda govora koja im je potrebna je sloboda razmene činjenica i mišljenja sa drugim pojedincima o vlastitim privatnim životima, verskim, političkim i drugim uverenjima, poslovnim i finansijskim pitanjima. Za te pojedince, sloboda izražavanja nije zaštićena samo članom 10, već i članom 8. Zaista, istorijsko poreklo člana 8 leži u pravu pojedinaca da budu zaštićeni od neopravdanih pretresa i plenidbi od strane državnih zvaničnika, kao i na zaštitu njihove prepiske i drugih dokumenata. Pre razvoja telekomunikacija i interneta, većina ljudi je privatnu komunikaciju ostvarivala zapisima na papiru, i ako ti papiri nisu bili zaštićeni od neopravdanih pretresa i zaplena, onda se oni nisu mogli slobodno izražavati. Otkako je došlo do razvoja telekomunikacija i interneta, član 8 predstavlja osnovnu zaštitu pojedinaca od neopravdanog presretanja njihovih komunikacija od strane državnih zvaničnika, kao i svih drugih koji nabave tehnička sredstva neophodna za obavljanje takvih vidova presretanja. Iz istorijskih razloga, sudovi ne raspolažu uvek zakonima koji jasno razlučuju legitimne ciljeve od mere koja predstavlja mešanje u slobodu izražavanja, odnosno pravne lekove koji su primereni od mešanja koje je nezakonito. Na primer, u Engleskoj se 6

2012, broj 1 zakon o kleveti razvijao nezavisno u krivičnopravnoj i građanskopravnoj oblasti, usled čega je nastala zabuna oko toga da li krivično delo klevete postoji radi zaštite ugleda, ili radi očuvanja javnog reda. Tek odnedavno je ova pravna situacija razjašnjena. Stari zakon o krivičnoj kleveti ukinut je i zamenjen krivičnim delom koje je jasno mera za sprečavanje zločina i nereda. U Francuskoj je postojao samo jedan zakon o kleveti, koji je bio krivični zakon, ali je bilo moguće da se građanska stranka pridruži kao stranka u postupku radi naknade štete. Danas, iako je kleveta i dalje formalno krivično delo, u praksi postoji jedino situacija kada postupak pokreće građanska strana koja interveniše. Sada se razmatra mogućnost da se jasno stavi do znanja da kleveta više ne spada u red krivičnih dela. Složenost odnosa između raznih ciljeva zakona koji omogućuju mešanje u slobodu izražavanja, kao i odnosa između različitih pravnih lekova, može otežati tumačenje i međusobno usaglašavanje mnogobrojnih različitih presuda Evropskog suda za ljudska prava. U jednoj presudi Evropskog suda može se učiniti da je dosuđen previsok iznos naknade štete, pa je samim tim došlo do mešanja u prava po osnovu člana 10 Konvencije. Ili se pak može zaključiti da je neki dosuđeni odštetni iznos isuviše nizak, pa je onda reč o mešanju u prava čoveka po osnovu člana 8. Prethodno rešenje o zabrani objavljivanja može se učiniti prestrogom merom, što znači da se radi o mešanju u prava po osnovu člana 10 Konvencije. Ili se pak takvo rešenje može smatrati neophodnom merom radi zaštite prava koja proističu iz člana 8 Konvencije, a možda u nekim slučajevima čak i prava na život (član 2) pojedinca (na primer, u situaciji u kojoj bi obelodanjivanje adrese pojedinca moglo da ga izloži neposrednoj opasnosti od ubistva ili otmice koju bi izvršilo treće lice, bilo iz osvete ili iz kakvog drugog motiva). Novčana kazna ili kazna zatvora mogu predstavljati prestrogu meru, pa samim tim proizvesti mešanje u prava po osnovu člana 10 Konvencije, ili pak mogu biti srazmerna mera onda kada je sporni čin za posledicu imao provociranje nereda ili kriminala. Skorašnja sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu svedoči o složenosti zadatka nacionalnih sudova. Odšteta U slučaju Ružovi Panter OS protiv Republike Češke (Ruzovy Panter OS v Republique Tcheque 1 ) češki sud je dosudio iznos u domaćoj valuti koji odgovara iznosu od 3.300 evra na ime odštete za objavljivanje klevetničkog teksta na internetu. U obrazloženju svoje presude po kojoj u ovom slučaju nije bio prekršen član 10 Konvencije, Sud je primetio da je dosuđeni iznos u vreme kada je ta kazna izrečena bio otprilike pet i po puta veći od iznosa prosečne mesečne plate u Češkoj. U slučaju Avram protiv Moldavije (Avram v Moldova 2 ) Sud je ustanovio da je naknada (ne više od nekoliko stotina evra odštete i 2.500 evra na ime sudskih i ostalih troškova) koju je nacionalni sud dosudio za tajno snimanje i klevetu na račun podnositeljki 1 Růžový panter, o.s. c. République Tchèque, presuda od 2. februara 2012. 2 Avram v Moldova, presuda od 15. novembra 2011, Bilten br. 3 za 2011. 7

LJUDSKA PRAVA U EVROPI predstavke isuviše niska da bi se mogla smatrati srazmernom težini mešanja upravo na poštovanje privatnog života, te se iz tih razloga u ovom slučaju radilo o kršenju člana 8 Konvencije. U slučaju Koprivica protiv Crne Gore (Koprivica v Montenegro 3 ) Sud je ustanovio da je prekršen član 10 Konvencije time što je na ime odštete i sudskih i ostalih troškova dosuđen iznos od 5.000, odnosno 2.677,50 evra, jer je ta svota otprilike 25 puta veća od penzije podnosioca predstavke. U slučaju Mozli protiv Ujedinjenog Kraljevstva (Mosley v the United Kingdom 4 ) Evropski sud je saopštio u stavu [120] presude: Sud dalje primećuje da je u svom razmatranju i analizi svih dosad izrečenih mera na domaćem nivou u cilju zaštite prava koja proističu iz člana 8 Konvencije u kontekstu slobode izražavanja implicitno prihvatio da ex post facto odšteta predstavlja primerenu kao naknada i sredstvo za ispravljanje kršenja prava koja proizlaze iz člana 8, kada su ta prava povređena objavljivanjem privatnih informacija u nekom listu. Tako se u slučaju Fon Hanover (Von Hannover),... Sud se u svojoj analizi usredsredio na to da li je presuda domaćih sudova u građanskom postupku koji je poveden zbog objavljivanja privatnog materijala uspostavila pravičnu ravnotežu između konkurentnih interesa. U slučaju Armoniene protiv Litvanije (Armonienė v. Lithuania, br. 36919/02, od 25. novembra 2008.), predstavka upućena Sudu zbog toga što je obelodanjen HIV pozitivni status supruga podnositeljke predstavke imala je u žiži pažnje ponižavajući iznos dosuđen na ime odštete (oko 2.896 evra) u potonjem građanskom postupku koji je bio pokrenut zbog teškog kršenja privatnosti. Iako je Sud u ovoj prilici zahtevao više od odštete dosuđene u građanskom postupku da bi se ispunila pozitivna obaveza koja proističe po osnovu člana 8 Konvencije, u datom slučaju je sama priroda kršenja člana 8 bila od posebnog značaja. Treba primetiti da se slučaj Armoniene protiv Litvanije (Armonienė v Lithuania 5 ) odnosio na informacije o zdravstvenom stanju. U stavu [47] presude u tom slučaju, Sud u Strazburu je naveo: u slučaju drastične zloupotrebe slobode štampe, a to se dogodilo u slučaju koji je predmet ove predstavke, Sud zaključuje da usled ozbiljnih zakonodavnih ograničenja sudskih diskrecionih prava u pogledu ispravljanja i naknade štete koju je žrtva pretrpela i odgovarajućeg preventivnog delovanja protiv ponavljanja ovakvih zloupotreba podnositeljki predstavke nije bila pružena zaštita koja se legitimno mogla očekivati po osnovu člana 8 Konvencije. 3 Koprivica v Montenegro, presuda od 22. novembra 2011, Bilten br. 4 za 2011. 4 Mosley v the United Kingdom, presuda od 10. maja 2011, Bilten br. 2 za 2011. 5 Armonienė v Lithuania, presuda od 25. novembra 2008. 8

2012, broj 1 Prethodna rešenja o zabrani (objavljivanja): Sud je odavno saopštio u vezi sa prethodnim rešenjima o zabrani objavljivanja u slučaju Observer i Gardijan protiv Ujedinjenog Kraljevstva (Observer and Guardian v UK 6 ) u stavu [60] Konvencija ne zabranjuje izričito donošenje prethodnih rešenja o zabrani objavljivanja, kao takvih... S druge strane, opasnosti koje su inherentne prethodnim zabranama objavljivanja tolike su da je neophodna najveća moguća pažnja Suda. To posebno važi kada je reč o štampi, zato što vesti predstavljaju robu koja brzo zastareva i odlaganje objavljivanja, makar i na kraće vreme, lako može dovesti do toga da vesti izgube svu svoju vrednost i zanimljivost.» Međutim, prethodna rešenja o zabrani objavljivanja mogu se pokazati neophodnima radi zaštite prava po osnovu člana 8. U slučaju Fon Hanover protiv Nemačke (von Hannover v Germany 7 ) Sud je stao na stanovište da su nemački sudovi povredili prava podnosilaca predstavke po osnovu člana 8 time što nisu doneli rešenje o zabrani objavljivanja izvesnih fotografija. U slučaju Fon Hanover protiv Nemačke (br. 2) (Von Hannover v Germany (No 2) 8 ) nemački sudovi su doneli prethodna rešenja o zabrani objavljivanja dveju fotografija, ali su odbili da zabrane objavljivanje drugih dveju fotografija. Sud u Strazburu je imao da razmotri jedino pitanje da li su nemački sudovi prekršili prava podnosilaca predstavke proistekla iz člana 8 time što su odbili da zabrane objavljivanje drugih dveju fotografija. Sud je zaključio da nije bilo povrede prava. Međutim, u svome obrazloženju presude Sud je (u stavu 118) s očiglednim odobravanjem ukazao na činjenicu da su nemački sudovi doneli rešenja o zabrani objavljivanja dveju fotografija za koje je bilo planirano da budu objavljene isključivo u svrhu zabave. U slučaju Aksel Špringer AG protiv Nemačke (Axel Springer AG v Germany 9 ) nemački sud je doneo rešenje o zabrani izveštavanja o hapšenju i osudi poznatog glumca za prekršaj u vezi s drogom. Nemački sud je takođe izrekao novčanu kaznu (od 1.000 evra) prema Građanskom zakoniku, Što Sud u Strazburu je opisao kao blagu kaznu. Ipak, Sud u Strazburu je zaključio da je prekršen član 10 Konvencije. Kazne zatvora i novčane kazne U slučaju Lahtonen protiv Finske (Lahtonen v. Finland 10 ) Sud je primetio da, samo po sebi, pribegavanje krivičnim sankcijama u cilju kažnjavanja medijskih profesionalaca koji objave novinske izveštaje za koje se utvrdi da predstavljaju nasrtaj na privatnost pojedinca, nije inkompatibilno sa članom 10 Konvencije. Međutim, takve sankcije mogu biti opravdane samo u izuzetnim okolnostima. 6 Observer and Guardian v the United Kingdom, presuda od 26. novembra 1991. 7 Von Hannover v Germany, presuda od 24. juna 2004. 8 Von Hannover v Germany (No 2), presuda od 7. februara 2012, čiji sažetak objavljujemo u ovom broju Biltena. 9 Axel Springer AG v Germany, presuda od 7. februara 2012, čiji sažetak objavljujemo u ovom broju Biltena. 10 Lahtonen v. Finland, presuda od 17. januara 2012. 9

LJUDSKA PRAVA U EVROPI Postoji izvestan broj nedavnih slučajeva razmatranih pred Sudom u sličnom tonu i sa sličnim zaključcima, uključujući tu slučajeve Šabanović protiv Crne Gore i Srbije (Sabanovic v Montenegro and Serbia 11 ) (uslovna kazna koja bi se, pod određenim okolnostima, mogla preobraziti u kaznu zatvora) i Aksel Špringer AG protiv Nemačke (vidi gore). U slučaju Bodrožić i Vujin protiv Srbije (Bodrožić and Vujin v. Serbia 12 ) Sud u Strazburu je to objasnio u svojoj presudi, i u pogledu zatvorske kazne, i u pogledu novčane kazne, čije bi neplaćanje moglo imati za posledicu odvođenje u zatvor: 39. Najzad, Sud podseća da su, prilikom ocenjivanja srazmernosti mešanja, priroda i ozbiljnost određenih kazni takođe činioci koji moraju biti uzeti u obzir... S tim u vezi, Sud ističe da pribegavanje krivičnom gonjenju novinara za iznete uvrede koje pokreću pitanja od javnog značaja, kao što su ove u predmetnom slučaju, treba smatrati srazmernima samo u veoma izuzetnim okolnostima koje podrazumevaju najozbiljniji napad na prava pojedinca... Svako drugačije obrazloženje bi zaplašilo novinare u njihovom doprinosu javnoj raspravi o pitanjima koja utiču na život zajednice i, u celini gledano, ugrozilo bi štampu u obavljanju njene važne uloge čuvara javnog interesa (public watchdog). 40. U predmetnom slučaju, mora se uzeti u obzir činjenica da podnosioci predstavke nisu bili samo podvrgnuti krivičnoj osudi, već je i novčana kazna koja im je izrečena mogla, u slučaju neizvršenja, da bude zamenjena zatvorom od šezdeset dana... U slučaju Fejdeland protiv Švedske (Vejdeland v. Sweden 13 ) švedski sud je osudio podnosioce predstavke zbog podsticanja protiv nacionalne ili etničke grupe i prvog i drugog podnosioca je osudio na kaznu zatvora od dva meseca, dok je trećeg podnosioca predstavke osudio na uslovnu kaznu zatvora zajedno sa novčanom kaznom, a četvrtog podnosioca na uslovnu kaznu uz pojačani nadzor zajedno sa 40 sati društveno korisnog rada. Izrečene novčane kazne kretale su se u opsegu od 200 do 2.000 evra. Ovi podnosioci predstavke su rasturali materijal u kome se o homoseksualcima uvredljivo govorilo. Sud u Strazburu stao je na stanovište da napadi na ličnosti i zvršeni vređanjem, ismevanjem ili klevetanjem određenih grupa stanovništva mogu biti dovoljan osnov da se vlasti odluče da borbu protiv rasističkog govora pretpostave borbi za slobodu izražavanja, kada se ta sloboda izražavanja ostvaruje na neodgovoran način. Evropski sud je zaključio da osude podnosilaca predstavke i kazne koje su im tom prilikom izrečene nisu nesrazmerne zakonitom cilju kome se težilo. 11 Sabanovic v Montenegro and Serbia, presuda od 31. maja 2011, Bilten br. 3 za 2011. 12 Bodrožić and Vujin v. Serbia, presuda od 23. juna 2009, čiji je sažetak objavljen u Biltenu br 115. 13 Vejdeland v. Sweden, presuda od 9. februara 2012, čiji sažetak objavljujemo u ovom broju Biltena. 10

2012, broj 1 Sažetak Iz svega ovoga sledi da sud, kada razmatra slučaj u kome se radi o slobodi izražavanja, tom zadatku nikako ne može pristupiti mehanički, kao da popunjava formular. U mnogim takvim slučajevima ne postoji samo jedna odluka koja je očigledno ispravna, već postoji čitav niz mogućih odluka, između kojih sud mora da izabere onu pravu za koju će se opredeliti, uzimajući u obzir sve različite činioce koji su tu od značaja. Sudija nacionalnog suda može ovakvom slučaju pristupiti razmišljajući u sledećim okvirima (ovo je samo orijentacioni, a ne iscrpni kontrolni spisak): 1) Da li ovaj slučaj predstavlja isključivo spor između privatnih prava, ili se tu radi i o pravima šire javnosti? Ako se radi o pravima šire javnosti (na primer podsticanje na nasilje ili nerede, govor mržnje) onda može biti neophodna krivična sankcija, ali ona ne sme biti stroža nego što je srazmerno datom slučaju. Ako se spor vodi isključivo oko privatnih prava (što, na primer, važi za većinu slučajeva u kojima se radi o kleveti ili povredi prava na privatnost) onda nije verovatno da će kazna ili globa biti nužna ili srazmerna). 2) Da li privatni tužitelj zahteva izdavanje sudskog rešenja kojim se zabranjuje objavljivanje pre nego što je do objavljivanja došlo (prethodna rešenja o zabrani)? Prethodno rešenje o zabrani predstavlja veoma ozbiljno mešanje u slobodu izražavanja, tako ono ne sme biti izdato osim u slučaju da je zaista neophodno i srazmerno. Primeri u kojima takvo rešenje može biti neophodno su kada tuženi preti da će objaviti intimne informacije o pojedincu ili koje zadiru u njegovu privatnost (kao što su informacije o zdravstvenom stanju ili fotografije privatnih aktivnosti, posebno ukoliko je lice na fotografijama nago ili pati), ili tamo gde bi te informacije predstavljale mešanje u pravo na pravično suđenje trećih lica po osnovu člana 6 Konvencije. Prethodno rešenje o zabrani nije neophodno ni srazmerno da bi se sprečilo objavljivanje vesti ili drugih izlaganja koja doprinose javnoj debati. 3) Da li je dosuđivanje naknade štete (kompenzacije) neophodno, ili sudu stoji na raspolaganju neka druga mera u skladu sa nacionalnim zakonima (na primer, nalog da se objavi ispravka) i, u slučaju da takva mera postoji, da li će ona doneti delotvorno i srazmerno pravno zadovoljenje? Ako je naknada štete neophodna, ona mora biti dovoljna da nadoknadi štetu koja je naneta, ali ne treba dosuditi više nego što je stvarno srazmerno. Sudija Tagendat (Tugendhat) Uvaženi sudija Tagendat je sudija Visokog suda za Englesku i Vels i najviši sudija Ujedinjenog Kraljevstva u oblasti medija. 11

LJUDSKA PRAVA U EVROPI Medijsko izveštavanje o privatnim životima slavnih ličnosti: prihvatljivo ako je u opštem interesu i ako je u razumnoj ravnoteži s pravom na poštovanje privatnog života PRESUdA VELIKOg VEĆA U SLUčAjEVIMA AKSEL ŠPRINgER PROTIV NEMAčKE I FON HANOVER (2) PROTIV NEMAčKE 14 (predstavke br. 39954/08, 40660/08 i 60641/08) 7. februar 2012. 1. Osnovne činjenice Aksel Špringer AG Privredno društvo koje podnosi predstavku, Aksel Špringer AG (u daljem tekstu: Špringer) registrovano je u Nemačkoj. Ta kompanija je izdavač Bilda, visokotiražnog nacionalnog dnevnog lista. U septembru 2004. godine Bild je na prvoj stranici objavio članak o poznatom televizijskom glumcu X, kako je uhapšen na festivalu piva u Minhenu zbog posedovanja kokaina. U članku se takođe pominje da je X, koji od 1998. godine igra ulogu načelnika policije u jednoj popularnoj TV seriji, u julu 2000. godine zbog posedovanja droge već osuđen na kaznu zatvora koja je preinačena u uslovnu kaznu. Drugi članak list je objavio u julu 2005. godine. U tom članku Bild je izvestio da je X u potpunosti priznao delo za koje je optužen, pa je proglašen krivim i izrečena mu je novčana kazna za nezakonito posedovanje droge. Kada se pojavio prvi članak, X je pokrenuo postupak za izdavanje rešenja o zabrani objavljivanja protiv kompanije Špringer pred okružnim sudom u Hamburgu. Sud je pozitivno rešio zahtev X i zabranio je dalje objavljivanje članka i fotografija. U sledećem postupku koji se odnosio na drugi članak, onaj o tome da je X osuđen, okružni sud u Hamburgu je takođe pozitivno rešio zahtev za zabranu objavljivanja. Hamburški apelacioni sud i Savezni sud pravde potvrdili su ove presude. I u jednom i u drugom slučaju, sud je stao na stanovište da je pravo X na zaštitu privatnosti nadjačalo javni interes. Fon Hanover (br. 2) Podnosioci predstavke bili su princeza Karolina fon Hanover (Caroline von Hannover), ćerka pokojnog princa Renijea Trećeg (Rainier III) iz Monaka, i njen suprug princ Ernst Avgust fon Hanover (Ernst August von Hannover). 14 Ova presuda je pravosnažna 12

2012, broj 1 Od ranih devedesetih godina princeza Karolina je pokušavala da spreči objavljivanje fotografija iz svog privatnog života u štampi. Dve serije fotografija objavljene 1993. i 1997. u nemačkim časopisima bile su predmet tri niza postupaka pred nemačkim sudovima. Ti postupci su na kraju dospeli pred Evropski sud za ljudska prava, videti slučaj Karolina fon Hanover protiv Nemačke (Caroline von Hannover v. Germany) (predstavka br. 59320/00). U ovom slučaju, Evropski sud je stao na stanovište da je objavljivanjem fotografija prekršeno pravo princeze Karoline na poštovanje privatnog života koje proističe iz člana 8 Konvencije. Pozivajući se na slučaj Karolina fon Hanover protiv Nemačke princeza Karolina i princ Ernst Avgust poveli su nekoliko postupaka pred nemačkim građanskim sudovima tražeći donošenje rešenja o zabrani objavljivanja novih fotografija. Savezni sud pravde je pozitivno rešio zahtev princeze Karoline u vezi sa objavljivanjem dve fotografije, uz obrazloženje da te fotografije ne doprinose debati od opšteg javnog interesa. Međutim, Savezni sud pravde je odbacio njen zahtev u vezi sa rešenjem o zabrani objavljivanja druge fotografije, na kojoj se ovaj par vidi kako šeta na zimskom odmoru u Sen Moricu; uz tu fotografiju objavljen je članak u kome se izveštavalo o lošem zdravstvenom stanju princa Renijea od Monaka. U donošenju te odluke Savezni sud se rukovodio stavom da je loše zdravstveno stanje vladajućeg princa Renijea bilo predmet opšteg javnog interesa, te da štampa ima pravo da izveštava o tome na koji način prinčeva deca uspevaju da pomire svoje obaveze u pogledu porodične solidarnosti sa legitimnim potrebama svog privatnog života. Savezni ustavni sud je docnije odbacio ustavnu žalbu princeze Karoline posebno odbacujući tvrdnju o tome da nemački sudovi nisu uzeli u obzir ili su u nedovoljnoj meri uzeli u obzir presudu u slučaju Karolina fon Hanover protiv Nemačke. 2. Odluka Evropskog suda Kompanija Aksel Špringer AG uložila je Sudu predstavku u kojoj je tvrdila da su donošenjem rešenja kojim se zabranjuje bilo kakvo dalje objavljivanje članaka prekršena njena prava po osnovu člana 10 Konvencije. Princeza Karolina fon Hanover i princ Ernst Avgust Hanoverski su se žalili da su odbijanjem nemačkih sudova da zabrane objavljivanje spornih fotografija bila prekršena njihova prava po osnovu člana 8 Konvencije. U predstavci je prvenstveno izneta tvrdnja da nemački sudovi nisu u dovoljnoj meri uzeli u obzir presudu u slučaju Karolina fon Hanover protiv Nemačke. Sudsko veće kome su te predstavke bile poverene spojilo je postupke po predstavkama i ustupilo nadležnost Velikom veću. Aksel Špringer AG Nije bilo sporno to da su odluke nemačkih sudova predstavljale mešanje u prava kompanije Špringer po osnovu člana 10 Konvencije. Pored toga, nije bilo sporno da je 13

LJUDSKA PRAVA U EVROPI mešanje bilo propisano nemačkim zakonima i da se njime težilo ostvarivanju legitimnog cilja, zaštiti ugleda drugih. Kada je reč o pitanju da li je mešanje bilo neophodno u demokratskom društvu, Sud je zaključio da su se članci o kojima je reč, o hapšenju i osudi glumca, ticali javnih pravosudnih činjenica, te da je postojao interes javnosti da o tim činjenicama bude obaveštena. U načelu, nacionalni sudovi su ti koji treba da procene koliko je poznata neka osoba, posebno onda kada je ta osoba, kao što je bio slučaj sa ovim glumcem, uglavnom poznata na nacionalnom nivou. Evropski sud je primetio da je nemački Apelacioni sud takođe ustanovio da je, zahvaljujući tome što je veoma dugo igrao ulogu načelnika policije, pomenuti glumac bio poznat i veoma popularan. Iz tih razloga, Sud u Strazburu je zaključio da je X bio dovoljno poznat da to može da ga svrsta u red javnih ličnosti. Stoga je interes javnosti da bude obaveštena o njegovom hapšenju i potonjem postupku koji je protiv njega vođen bio samo pojačan. Iako je Evropski sud mogao, u osnovi, da se složi sa ocenom nemačkih sudova o tome da je interes kompanije Špringer za objavljivanje predmetnih članaka bio isključivo posledica činjenice da je reč o poznatom glumcu koji je prekršio zakon - o tome se ne bi izveštavalo da je na isti način postupilo neko javnosti nepoznato lice - on je naglasio da je glumac uhapšen na javnom mestu, na minhenskom festivalu piva. Očekivanje glumca da će njegov privatni život biti delotvorno zaštićen bilo je dodatno umanjeno činjenicom da je on već prethodno u čitavom nizu intervjua otkrio detalje iz svog privatnog života. Ako je suditi prema izjavi jednog od novinara koji su bili uključeni u ovaj slučaj, a čiju istinitost nemačka država nije osporila, informacije objavljene u Bildu u septembru 2004. godine o hapšenju pomenutog glumca dobijene su od policije i od minhenskog javnog tužilaštva. Iz tih razloga, objavljene informacije su imale dovoljnu činjeničnu osnovu i stranke nisu dovele u pitanje istinitost informacija objavljenih ni u jednom ni u drugom članku. Ništa nije ukazivalo na to da privredno društvo Špringer nije nastojalo da uspostavi ravnotežu između svog interesa da objavi te informacije i prava glumca o kome je reč na poštovanje njegovog privatnog života. S obzirom na to da je izdavačka kuća Špringer dobila potvrdu informacije koju su joj preneli organi tužilaštva, ona nije imala dovoljno čvrst osnov da poveruje da bi trebalo da sačuva anonimnost autora. Iz tih razloga, ne može se reći da je postupila u lošoj nameri. Evropski sud je takođe primetio da u člancima nisu obelodanjeni detalji o privatnom životu pomenutog glumca, već su se oni uglavnom ticali okolnosti njegovog hapšenja i ishoda krivičnog postupka koji je protiv njega vođen. U člancima nije bilo omalovažavajućih izraza niti neosnovanih tvrdnji, a država nije dokazala da je glumac usled objavljivanja tih članaka pretrpeo teške posledice. Iako su sankcije koje su izrečene kompaniji Špringer bile blage, one su mogle da deluju obeshrabrujuće na kompaniju. Iz tih razloga, Evropski sud je zaključio da ograničenja nametnuta tom privrednom društvu nisu bila srazmerna legitimnom cilju zaštite privatnog života tog glumca. Prema tome, u ovom slučaju radilo se o kršenju člana 10. Konvencije 14

2012, broj 1 Fon Hanover (br. 2) Evropski sud je primetio da je, po donošenju presude u slučaju Karolina fon Hanover protiv Nemačke 2004. godine nemački Sud pravde uneo izvesne izmene u svoju pređašnju sudsku praksu. Tako je pre svega nemački Savezni sud pravde saopštio da je važno da li je neki izveštaj objavljen u medijima doprineo činjeničnoj debati i da li je sadržaj izveštaja prekoračio granice želje da se zadovolji radoznalost javnosti. Savezni sud pravde je primetio da je što je veća vrednost informacije za javnost, to je veće interesovanje lica da bude zaštićeno od objavljivanja te informacije, i obrnuto, kao i da zainteresovanost čitalaca da se zabave po pravilu ima manju težinu od interesa zaštite privatnosti. Činjenica da je Savezni sud pravde procenio vrednost predmetne fotografije u svetlosti članka koji je uz tu fotografiju objavljen nije mogla biti kritikovana po osnovu Konvencije. Evropski sud je mogao da prihvati da je ta fotografija, u kontekstu navedenog članka, barem u izvesnoj meri doprinela debati od opšteg javnog interesa. Način na koji su nemački sudovi okarakterisali bolest princa Renijea kao događaj od važnosti za savremeno društvo nije se mogao smatrati nerazumnim. Sem toga, Sud je primetio da se, bez obzira na pitanje u kojoj je meri Karolina fon Hanover preuzela zvanične funkcije u ime Kneževine Monako, nije mogao tvrditi da su podnosioci predstavke, ljudi koji su bez svake sumnje bili veoma poznati u javnosti, bili obična privatna lica. Iz tih razloga, oni su se morali smatrati javnim ličnostima. Nemački sudovi su zaključili da podnosioci predstavke nisu dostavili nijedan dokaz da su fotografije napravljene u atmosferi opšteg progona, kako su oni tvrdili, ili da su napravljene tajno. Iz tih razloga je Sud zaključio da su nemački sudovi pažljivo odmerili ravnotežu između prava izdavačkih kuća na slobodu izražavanja i prava podnosilaca predstavke na poštovanje njihovog porodičnog života. U tome su oni implicitno uzeli u obzir sudsku praksu Evropskog suda, uključujući i prethodni slučaj Karolina fon Hanover protiv Nemačke. Sa svim tih razloga, ovde nije bilo kršenja člana 8. Konvencije. Član 41 Sud je odlučio da Nemačka treba da kompaniji Aksel Špringer AG plati iznos od 17.734,28 evra na ime materijalne štete, kao i 32.522,80 evra na ime sudskih i ostalih troškova. 3. Komentar Pitanja privatnog prava koja budu pokrenuta pred Evropskim sudom za ljudska prava neminovno podrazumevaju uspostavljanje ravnoteže između suprotstavljenih prava dvoje ili više ljudi. Ti slučajevi podrazumevaju dva međusobno povezana izazova za Sud. Prvo, odluka u korist jedne stranke neminovno će biti sagledana kao ograničenje prava druge stranke. Drugo, svaka stranka u takvim slučajevima može tvrditi da su 15

LJUDSKA PRAVA U EVROPI prekršena njena prava po Konvenciji ukoliko izgubi u sporu, što otvara mogućnost nastavka postupka u četvrtom stepenu pred Evropskim sudom. Ovi problemi će se dogoditi u širokom spektru slučajeva koji se sve češće pojavljuju pred Sudom: povrede privatnosti od strane štampe; sporovi između roditelja o zajedničkoj deci (prvenstveno u kontekstu međunarodne otmice dece); sukobi između verskih ustanova ili lica i drugih (pre svega njihovih poslodavaca ili zaposlenih) koji odbacuju njihove vrednosti. Nemačka država se sa posebno visokim stepenom jasnoće pozabavila sa ova dva problema koji su svojstveni slučajevima iz oblasti privatnog prava. To je ohrabrilo Evropski sud da dopusti izvestan prostor ( koridor ) za rešenja koja u takvim slučajevima donose nacionalni sudovi, suštinski se zalažući za široku primenu polja slobodne procene. Evropski sud je, s druge strane, ukazao na dve bitne stvari u vezi sa ovim slučajevima: prvo, teorijski gledano, ishod ne bi trebalo da se razlikuje u zavisnosti od toga koja je stranka podnela predstavku; drugo, tamo gde su nacionalni sudovi nastojali da uspostave ravnotežu propisanu u sudskoj praksi Evropskog suda, samo se jakim razlozima može opravdati mešanje u odluke nacionalnih sudova. Nije sasvim jasno da li je Sud u praksi veoma dobro primenio ova dva načela. Kada je reč o prvom načelu, ove dve presude, kada se zajedno pročitaju, mogu ostaviti utisak da je Evropski sud pokazao veći stepen saosećanja prema štampi nego prema privatnim licima čija je privatnost bila ugrožena. Taj utisak se stiče zbog neujednačinog načina na koji je Sud primenio drugo načelo. U slučaju Fon Hanover, Sud je posebno uvažio stav nacionalnih sudova o tome da je bolest vladajućeg princa Renijea od Monaka bila pitanje od javnog interesa, uprkos uverljivoj tvrdnji podnosilaca predstavke da je njegovo loše zdravstveno stanje bilo samo izgovor za objavljivanje fotografije pomenutog para na zimovanju. Nasuprot tome, u slučaju Aksel Špringer, Evropski sud je osporio dva važna zaključka nacionalnih sudova: da kontrast između ponašanja pomenutog glumca u njegovom privatnom životu i ponašanja izmišljenog lika koji on igra u televizijskog seriji nije važan činilac; kao i da glumčev prekršaj nije bio značajan. Ove presude se mogu protumačiti i kao davanje zakonskog legitimiteta sumnjivim racionalizacijama koje časopisi nude kada objavljuju glasine i koja čitaoci prihvataju kada gutaju takve izveštaje: pošto je princ od Monaka bolestan, mi imamo interes da znamo gde se skijaju njegova ćerka i zet (i šta ona pritom ima na sebi); pošto glumac na televiziji igra načelnika policije, imamo pravo da znamo da li on krši zakon. Time je Sud, na kraju krajeva, prihvatio perspektivu javnosti. To je demokratski pristup koji dovodi u pitanje strože sisteme, poput onog kakav postoji u Francuskoj, gde se u potpunosti zabranjuje snimanje ili objavljivanje takvih fotografija. 16

2012, broj 1 Krivična presuda za rasturanje letaka uvredljivih prema homoseksualcima nije bila u suprotnosti sa slobodom izražavanja PRESUDA U SLUČAJU FEjdELAND I DRUGI PROTIV ŠVEDSKE 15 (predstavka br. 1813/07) 9. februar 2012. 1. Osnovne činjenice Podnosioci predstav Tor Fredrik Fejdeland (Vejdeland), Matijas Harlin (Mattias), Bjern Teng (Björn Täng) i Niklas Lundstrem (Lundström) državljani su Švedske rođeni 1978, 1981, 1987. i 1986. godine. Sva četvorica podnosilaca predstavke žive u Švedskoj. U decembru 2004. godine, u sklopu svojih aktivnosti u okviru Nacionalne omladine, podnosioci predstavke su ostavili oko 100 letaka u garderobnim ormarićima učenika jedne srednje škole. U tim lecima se tvrdilo da homoseksualnost predstavlja devijantnu seksualnu sklonost, da ona ima u moralnom pogledu razorno dejstvo na društvenu supstancu i da je odgovorna za pojavu HIVa i side. Podnosioci predstavke su tvrdili da, kada su rasturali te letke,nisu imali nameru da izraze prezir prema homoseksualcima kao grupi. Umesto toga, oni su, kako su rekli, imali nameru da pokrenu debatu o odsustvu objektivnosti u švedskom obrazovanju. Međutim, 6. jula 2006. godine Vrhovni sud je osudio podnosioce predstavke za podstrekivanje protiv jedne nacionalne ili etničke grupe. Većina sudija koji su izrekli presudu smatrala je da učenici nisu bili u mogućnosti da odbiju da prime te letke i da svrha predočavanja argumenata koji bi đacima mogli da posluže u debati mogla biti ostvarena i bez posezanja za uvredljivim izjavama. 2. Odluka Evropskog suda Podnosioci predstavke su tvrdili da je Vrhovni sud time što ih je osudio za podstrekianje protiv nacionalne ili etničke grupe prekršio njihovu slobodu izražavanja po osnovu člana 10 Konvencije. Sem toga, tvrdili su da su kažnjeni bez odgovarajućeg zakonskog osnova čime je prekršen član 7 Konvencije. Član 10 Podnosioci predstavke su osuđeni za podstrekivanje protiv nacionalne ili etničke grupe u skladu sa Krivičnim zakonikom Švedske. Iz tih razloga, Sud je stao na stanovište da je mešanje u njihovu slobodu izražavanja bilo u dovoljnoj meri jasno i predvidljivo, pa 15 Ova presuda će postati pravosnažna shodno okolnostima iz člana 44 stav 2 Konvencije. 17

LJUDSKA PRAVA U EVROPI samim tim i propisano zakonom u smislu Konvencije. To mešanje je težilo legitimnom cilju, konkretno, težilo je zaštiti ugleda i prava drugih (član 10 stav 2). Evropski sud se složio s Vrhovnim sudom Švedske da je, čak i ako je cilj podnosilaca predstavke da pokrenu debatu o odsustvu objektivnosti u obrazovanju u švedskim školama bio prihvatljiv cilj, morala da se obrati pažnja na izraze korišćene u spornim lecima. Naime, prema tekstu objavljenim u tim lecima, homoseksualnost predstavlja devijantnu seksualnu sklonost, ima je moralno pogubno dejstvo na društvo i odgovorna je za razvoj HIVa i side. U lecima se, sem toga, tvrdilo da homoseksualni lobi nastoji da umanji značaj pedofilije. Sve te tvrdnje predstavljale su teške navode pune predrasuda, čak i ako nisu bile neposredni poziv na dela mržnje. Evropski sud je naglasio da diskriminacija po osnovu seksualne orijentacije predstavlja isto tako tešku diskriminaciju kao i ona koja se temelji na rasi, poreklu ili boji kože. Iako je podnosiocima predstavke priznao pravo da izraze svoje ideje, Vrhovni sud je stao na stanovište da su tvrdnje iznete u spornim lecima bile nepotrebno uvredljive. On je, sem toga, naglasio da su podnosioci predstavke nametnuli letke učenicima time što su ih ubacili u njihove garderobne ormariće. Evropski sud je primetio da su učenici u uzrastu kada su osetljivi i podložni uticajima, kao i da su leci rasturani u školi koju nijedan od podnosilaca predstavke nije pohađao i u koju oni nisu imali slobodan pristup. Trojica podnosilaca predstavke osuđeni su na uslovne kazne u kombinaciji sa novčanim kaznama, gde se iznos kazne kretao u dijapazonu od oko 200 evra do oko 2.000 evra, dok je četvrti podnosilac predstavke osuđen na pojačani nadzor. Evropski sud nije zaključio da su te kazne prekomerne s obzirom na okolnosti, budući da je za krivično delo za koje su oni osuđeni bila zaprećena kazna u trajanju do dve godine zatvora. Iz svih ovih razloga, Sud u Strazburu je zaključio da su mešanje u pravo podnosilaca predstavke na slobodu izražavanja švedske vlasti opravdano smatrale neophodnim u demokratskom društvu radi zaštite ugleda i prava drugih. Stoga je Evropski sud zaključio da u ovom slučaju nije bio prekršen član 10 Konvencije. Član 7 Imajući na umu zaključak po osnovu člana 10, o tome da je izrečena mera zbog koje su se podnosioci predstavke obratili Evropskom sudu bila propisana zakonom, Evropski sud je pritužbu podnosilaca predstavke po osnovu člana 7 Konvencije proglasio neprihvatljivom, kao očigledno neosnovanu. 3. Komentar Ovaj slučaj leži na razmeđu dva tipa predmeta koji se sreću u sudskoj praksi Evropskog suda. Prvi tip tiče se govora mržnje, grupe predmeta iz sudske prakse Evropskog suda koji se svode na kršenje člana 10 (videti članak sudije Tagendata u ovom broju). Drugi tip tiče se prava ljudi LGBT orijentacije. 18

2012, broj 1 U ovoj drugoj kategoriji slučajeva, Sud je pomno vodio računa da zaštiti prava seksualnih manjina u kontekstu parada ponosa (gay pride) i sličnih događaja, što se može videti, na primer, u slučajevima Bačkovski i drugi protiv Poljske (Baczkowski and others v Poland) (presuda od 3. maja 2007, Bilten br. 90.) i Aleksejev protiv Rusije ( Alekseyev v Russia) (presuda od 21. oktobra 2010, Bilten br. 131.), ali se čini da okleva kada je reč o obezbeđivanju suštinske ravnopravnosti za ljude sa LGBT orijentacijom. U slučaju Šalk i Kopf protiv Austrije (Schalk and Kopf v Austria) (presuda od 24. juna 2010, čiji je sažetak objavljen u Biltenu br. 127.), Sud je stao na stanovište da istopolni parovi nemaju pravo na stupanje u brak niti imaju pravo na neki vid registrovanog partnerskog odnosa. Sve sudije su se složile da su tvrdnje ovih podnosilaca predstavke bile uvredljive. Međutim, u presudi Suda nije utvrđeno da se tu u suštini radi o govoru mržnje. Umesto toga, Evropski sud je ustanovio da te tvrdnje spadaju u domen člana 10 Konvencije i nastojao je da uspostavi ravnotežu u skladu sa članom 10 stav 2. Pravi interes pobuđuju tri izdvojena saglasna mišljenja. Sudije Jutkivska (Yudkivska) i Filiger (Villiger) odbacuju američki pristup - kojim se zabranjuju praktično sva ograničenja slobode govora - opisujući to kao luksuz koji Evropljani, s obzirom na svoju istoriju, ne mogu sebi da priušte. Te sudije bi radije klasifikovale tvrdnje koje su podnosioci predstavke izneli u svojim lecima kao govor mržnje, koji spada van opsega nadležnosti člana 10. Sudija Zupančić koji, kako izgleda, prihvata američki pristup, čak nalazi izvesnu (vrlo ograničenu) podršku u američkoj sudskoj praksi za to da se omogući da podnosioci predstavke budu osuđeni. U isto vreme, međutim, sudija Zupančić ukazuje na (mada to ne prihvata u naročitoj meri) evropsko poreklo jednog strožeg pristupa govoru mržnje. Krivični zakonik SFRJ bio je prvi krivični zakonik u svetu koji je propisivao kažnjavanje govora kojim se podstiče nacionalna ili rasna mržnja, kaže sudija Zupančić. Sudije Špilman (Spielmann) i Nusberger (Nussberger) ne pominju američku sudsku praksu, ali se posredno zalažu za oblik američkog pristupa pronalazeći koren takvog pristupa u sudskoj praksi samog Evropskog suda. Na taj način, Evropski sud je priznao da je cilj kome su podnosioci predstavke težili kada su rasturali letke bio opravdan (da se započne debata). Usled toga, njima je priznato da uživaju zaštitu nastojanja da se uspostavi ravnoteža po osnovu člana 10 stav 2. Sve to, međutim, ne bi važilo da su oni slične izjave dali o pripadnicima neke rasne manjinske grupe, ili čak, na primer, o pripadnicima ljudi iz odreženog regiona zemlje - videti slučaj Novo udruženje bulonjskih navijača protiv Francuske (Association Nouvelle des Boulogne Boys v France) (odluka od 7. marta 2011, Bilten br. 2 za 2011.). Kako se razvijaju stavovi Evropskog suda o suštinskim pravima homoseksualaca (na primer, u pogledu sklapanja registrovanih partnerskih odnosa ili obezbeđivanja zakonskog priznanja zajedničkih roditeljskih prava), tako se mogu razvijati i mišljenja u odnosu na onu vrstu zaštite koju pruža član 10 za izjave o homoseksualcima. 19

LJUDSKA PRAVA U EVROPI Bugarska je povredila ljudska prava čoveka primoranog da godinama živi u nehumanim uslovima u psihijatrijskoj ustanovi PRESUdA VELIKOg VEĆA U SLUčAjU STANEV PROTIV BUgARSKE 16 (predstavka br. 36760/06) 17. januar 2012. 1. Osnovne činjenice Podnosilac predstavke, Rusi Kosev Stanev, bugarski je državljanin, rođen 1956. godine. On živi u Bugarskoj. Godine 2001. bugarski sudovi su ustanovili da g. Stanev boluje od šizofrenije još od 1975. godine. Iz tih razloga, sud ga je proglasio delimično nesposobnim. Godine 2002. određeno mu je delimično starateljstvo jednog činovnika gradskog veća. Bez ikakvih konsultacija ili čak obaveštavanja, staratelj g. Staneva ga je u decembru 2002. godine smestio u Centar za socijalno staranje o muškarcima sa psihijatrijskim poremećajima. Kasnije je direktor te ustanove postao staratelj g. Staneva. G. Stanevu je bilo dozvoljeno da napusti ustanovu isključivo uz dozvolu direktora. Uslovi u tom domu za socijalno staranje bili su takvi da je Komitet Saveta Evrope za sprečavanje mučenja i ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja (CPT) posle zvaničnih poseta toj ustanovi tokom 2003. i 2004. godine ocenio da uslovi koji tamo vladaju sasvim odgovaraju pragu koji se postavlja da bi se postupanje prema štićenicima proglasilo nečovečnim i ponižavajućim postupanjem. CPT je primetio da su zgrade u potpunosti uništene, da nema tekuće vode, da su sanitarne prostorije u veoma lošem stanju i nalaze se van zgrade. Sem toga, CPT je ustanovio da su grejanje i ishrana žitelja doma neadekvatni, da ljudi koji su tamo smešteni žive pasivnim, monotonim životom zbog toga što nemaju mogućnost da se bave bilo kakvim aktivnostima i, konačno, da se odeća posle pranja ne vraća pravim vlasnicima. U novembru 2004. godine g. Stanev je pokušao da povrati poslovnu sposobnost. Tužioci su 2005. godine, po dobijanju lekarskog izveštaja, odbili da pokrenu postupak za vraćanje poslovne sposobnosti, utvrdivši da g. Stanev nije u stanju da vodi samostalan život i da je ustanova najpogodnije mesto za njega. Docnije je, međutim, u jednom privatnom lekarskom izveštaju ustanovljeno da je g. Stanevu pogrešno dijagnostikovana šizofrenija. 16 Ova presuda je pravosnažna. 20